НОВА СРБИЈА У ПАРЛАМЕНТУ::: 16.12.2011. ОБРАЋАЊЕ НАРОДНОГ ПОСЛАНИКА НОВЕ СРБИЈЕ СРЂАНА СПАСОЈЕВИЋА У НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

СРЂАН СПАСОЈЕВИЋ: Даме и господо народни посланици, поштовани председавајући, поштовани представници Владе, желим прво да искажем једно незадовољство, јер ми није јасно ко ће ова друга два законска предлога у Скупштини, који су врло озбиљни, образлагати. Могу донекле да уважим чињеницу да се потпредседница Владе изјаснила за ова три , али је био основни ред да неко из министарства које је надлежно за ово образложи овај закон.

Мислим да ће грађани Србије, практично бити ускраћени за Владино објашњење Предлога закона о изменама и допунама Закона о преузимању акционарских друштава и Предлогу закона о измени  Закона о осигурању, управо због те чињенице, моја дискусија ће бити практично фокусирана на ова два практично предлога закона, и на Предлог закона о изменама и допунама Закона о привредним друштвима, што је у једном делу потпредседница Владе образлагала.

Дакле, нећу се понављати, колегиница Јоргованка Табаковић је веома исцрпно дала добре сугестије и критике на ова два предлога закона. Дакле, Предлог закона о изменама и допунама Закона о привредним друштвима. Предлагач Закона у образложењу констатује да су се заинтересоване стране у протеклих пар месеци, од усвајања новог закона о привредним друштвима у Народној скупштини, упознале са одредбама овог закона, и да је Предлог измена и допуна у суштини настао као последица указивања од стране ових субјеката на поједине нејасноће, које би одредбе новог закона могле да изазову у пракси. Намеће се логично питање као последица оваквог образложења: чему су онда служиле многобројне јавне расправе, округли столови и мишљењамногобројних експерата за ову област у току припременацрта закона? Да ли Влада на овај начин индиректно признаје да су јавне расправе, мишљења стручне јавности, у крајњој линији и сугестије и примедбе оних на које се ове одредбе закона првенствено и односе, у овом случају привредних друштава, да ли је ово само кулиса која треба да створи утисак да је законодавна процедура у Србији максимално отворена и сама доступна, а да је суштина сасвим другачија и да се закони доносе у министарствима као и раније?

Оно што посебно желим да нагласим јесте једно, практично, невероватно образложење зашто се улази у ове измене и допуне, а то је да су поједине нејасноће настале услед усвајања великог броја амандмана. За сваког од нас, који седимо у овој скупштини, без обзира о којим се посланицима ради, пошто се врло често усвоје и амандмани и оних странака које јесу у функцији и које подржавају Владу и законске предлоге, дакле оно што се најчешће усвоји од опозиције, овде се критикује да је, између осталог, дошло до таквих једних нејасноћа. Ја управо имам један супротан став- да уколико се велики број амандмана на неки закон усвоји, онда сам предлагач закона ако види да је толики број амандмана мора да се прихвати, онда ствано нешто није у реду са таквим предлогом закона. На крају крајева, ми овде служимо да контролишемо, имамо контролну функцију доношења таквих закона, па онда заиста не могу да схватим да неко може овакво образложење да да, а и у самој Народној скупштини Републике Србије постоје службе чији је посао  да врше усклађивање законског предлога у случају да услед усвајања појединих амандмана дође до унутрашње неусклађености текста закона. То су веома лоши изговори за једно улажење у процедуру измена и допуна закона, али ништа ново. Одавно је пракса у Србији да закони још не ступе на снагу,а да предлагач тражи њихову измену и допуну. Толико за сада о овом једном закону.

Што се тиче Предлога закона о измениЗакона о осигурању, предлагач закона предвиђа продужење рока и раздвајање послова животног и неживотног осигурања за још годину дана у односу на актуелно законско решење, при томе се као разлог наводи чињеница да је услед светске финансијске кризе, посебно у евро зони, додатно правно регулисана област осигурања и са тим у вези се констатује потреба израде новог закона о осигурању, који би у великој мери усвојио нова решења из упоредног законодавства.

Сви ови разлози стоје, али не могу да послуже као оправдање за две чињенице. Као прво, зашто се чекало,  ево, до друге половине децембра да се ова измена упути у скупштинску процедуру ако се већ, као што је и у образложењу поменуто, увелико ради на изради нацрта новог закона. Наставља се, дакле, са владином праксом да се чека последњи час да би се било шта урадило, тако и са актуелним буџетом који треба да дође, обзиром да законски рок за раздвајање предметних послова наступа за мање од 15 дана. Као друго, не могу се отети утиску да иза овог предлога, ако и обично у Србији, стоји лобирање управо оних осигуравајућих друштава која имају ову законску обавезу а која законом прописани рок дочекују неспремна , или једноставно на овај начин пролонгирајући своју обавезу желе да још на годину дана задрже стечене позиције на тржишту осигурања.

Било како било, наставља се лоша неозбиљна законодавна пракса у Републици Србији , па се моемо и на основу оваквих примера запитати, зашто нисмо добили кандидатуру, ону коју практично ова влада са оволиким бројем закона, а и вероватно многи други желе, али оваквим понашањем сигурно да се удаљујемо и када је у питању законодавни рад парламента.

Оно што је посебо и о чему ћу највише говорити јесте предлог Закона о изменама и допунама Закона о преузимању акционарских друштава. Колико год предлагач закона има добре намере приликом предлагања нацрта Закона којим се регулише одређена област друштвеног живота, требало би првенствено да буде свестан чињенице, да је за квалитетну примену потребно имати квалитетне институције и људе са интегритетом који ће се држати закона и других прописа. Када причамо о овој конкретној области, то је законско нормирање процедура, преузимање акционарских друштава, оваква констатација нажалост добија свој пуни смисао. Држава може да донесе не знама како квалитетне законе и да се држи најбоље могуће упоредне теорије и искуства, све је ово узалуд ако немате људе који ће доследно поштовати те исте законе.

Да конкретизујем ову начелну опсервацију, овде првенствено мислим на Комисију за хартије од вредности која би требало да поставља институцију од поверења над којом, не случајно, једино контролну улогу има Народна скупштина Републике Србије, а чије чланове у крајњој линији бира овај високи дом. То је институција чији би интегритет и максималну професионалну посвећеност требало да гарантује у просеку екстремно висока новчана примања и то не само чланова већ и  великог процента запослености. Посебно уколико се упореде са примањима других  запослених у државној управи и јавном сектору уопште.

Уместо тога, ми имамо институцију која годинама уназад не ради свој посао, на начин на који би требало, која је врло често била у жижи јавности  и то наравно у веома лошем контексту. У члану 9. Предлога закона предлажу се измене члана 13а актуелног закона. Овим изменама се између осталог предвиђа да Комисија за хартије од вредности доноси решење којим одобрава понуду за преузимање када утврди потпуност и веродостојност података из понуде за преузимање и исправа поднетих уз захтев за одобрење објављивања понуде, као и да цена понуде за преузимање буде утврђена у складу са законом.

Даље се предвиђа да комисија приликом одлучивања о предметном захтеву не оцењује оправданост и целисходностелемената понуде за преузимање. Комисија ће уколико утврди одређене неправилности у току овог поступка наложити понуђачу да уради захтев и достави недостајајућу документацију. Ако понуђач у основном року не поступи по захтеву комисије, комисија ће донети закључак којим се захтев понуђача одбацује.

Дакле, велика дискреција на страни комисије, а њен претходни састав, као ни овај актуелни, ни мало не уливају поверење  да ће оправдати овако широка законска овлашћења. Сигурно да велики број случајева који су се дешавали у пракси имају негативну конотациију, било је више примера разноразних начина када Комисија од хартија од вредности заобилази неке озбиљне понуђаче. Међутим, како тада актуелном менаџменту циљног друштва оваква понуда није била по вољи, направљена је опструкција понуђача синхронизованом акцијом уз логистичку подршку комисије.

Наиме, Књига акционара није била ажурирана, и тако неажурирана је прослеђена Централном регистру, комисија се оберучке ухватила за ову неажурност и практично одбацила захтев за одобрење, захтев за добијање одобрења, за понуду, за преузимање, констатујући једним безличним закључком да се мора сачекати ажурирање Књиге акционара.

Овај пропуст никако није био на страни савесног понуђача, али због тога је само он на крају и оштећен, обзиром да предметна понуда никада није ни одобрена, а да при том нико од оних који су свесно кршили законске обавезе није позван на одговорност,а у поменутном члану Предлога закона који комисији даје сва могућа овлашћења, о тој ситуацији се и даље не узимају у обзир, већ се само предвиђају обавезе и одговорност понуђача, уколико не поступа, и  по налогу комисије да уреди захтев.

Завршавам, није онда ни чудо што је тржиште капитала у Србији одавно у стању клиничке смрти и што је индекс корумпираности такав какав је, те озбиљни страни инвеститори беже одавде главом без обзира. Светска финансијска криза ту само дође као згодан изговор да се не бисмо бавили суштином проблема.

  Информативна служба Нове Србије