ИНТЕРВЈУ::: 03.04.2010. НИСАМ ЈА НАСИЛНИК, ВЕЋ БОРАЦ ЗА ПРАВДУ

Председник Нове Србије Велимир Илић у разговору за "Правду" о породици, политичким почецима, револуционарском стажу, претњама, страховима...

  Велимир Илић, председник Нове Србије, у разговору за "Правду" тврди да су га медији и политички противници направили насилником. Он каже да се од политике одмара у кругу породице и да је то база која га највише окрепљује.
- Имам изузетно велику породицу, петоро деце, два зета, четворо унучића. Васкрс ћемо традиционално прославити уз јагњетину, као и годинама уназад. Без алкохола, бар што се мене тиче, у потпуности сам престао да конзумирам алкохол. Уосталом, човек може да буде весео и раздраган и без њега.

  НА ФАРМИ МИ ЈЕ НАЈЛЕПШЕ
  Како проводите живот ван политике?
- Имам велику фарму и тамо проводим слободно време. Проводим тамо духовне празнике са породицом и тако се најлепше одморим. Никад ми није досадно. Посебно ме радујем када видим како се моје две унуке од ћерке играју са стотинама јагањаца на фарми. Мој отац је имао шесторо браће и три сестре, деда ми је био једно од дванаесторо деце, трдиционално смо велика породица, што ме јако радује. Читаво насеље у Чачку, у коме живим, моји су рођаци, пријатељи, познаници. Кад сам удавао ћерке, било је технички немогуће да сместим читаву фамилију у највећи ресторан. Кад ми је умрла баба, на сахрани је било 43 унучића и праунука.
  Имате ли времена за породицу?
- Времена је мало, али нас велики празници и наша слава Свети Никола сједине и обједине. тада немамо никакав пречи посао, него да будемо права породица и да се дружимо.
  Како је породица реаговала после физичких напада на Вас?
- Мало ми је незгодно, јер нисам само ја био жртва идеја које ширим, већ моја породица. Многи чланови породице ни до данас нису могли да добију посао, сви смо били зумирани и окарактерисани као противници режима. Док је моја ћерка студирала, један од професора је причао негативно о мени на предавањима. Прећутао сам тада, нисам никога позвао, ни реч нисам рекао. Она је то морала да изгура сама и да буде чврста. Не треба живети као гњида и не трба савијати главу пред проблемима. Треба бити достојанствен и одважан као што је тада била моја ћерка. Носим тај крст, због политичког деловања имам непријатности.
  Мислите на период деведесетих до данас?
- Не само тада, већ и у периоду Тита, Милошевића, а и сада. Ја сам равногорско дете, и по мајци и по оцу, и то ме је пратило читавог живота. После студија сам почео да радим као млади инжењер и смучило ми се. Био сам врхунски у послу, то сви у Чачку знају, и један од најмлађих директора у Србији, што је у време Тита било велико достигнуће. Међутим, убрзо сам се одлучио да одем у приватнике. Да то нисам урадио, вероватно бих постао неки инжењерчић који ради за ситне паре.

  МАЈКА МИ ЈЕ УМРЛА ОД ТУГЕ
  Како сте се одлучили да уђете у политику?
- Највише на наговор мог оца, који је био један од првих опозиционара у земљи. Једва смо чекали да сване дан да кажемо ко смо и шта смо. После свега сам повео 5. октобар и радовао се демократији и променама. И даље сам опозиција, мада сам једно време био у влади. Осам година сам био градоначелник Чачка. Због моје идеологије да све буде демократски коректно, да само најбољи кадрови могу да буду на власти, имао сам више штете него користи. Ризиковао сам живот и здавље и имао због тога много проблема.
  На какве проблеме мислите?
- Моје троје деце не може да се запосли, иако су завршили факултете. Када поменете да сте ћерка Веља Илића, нећете добити посао. Послодавци кажу:"Поздрави тату, ми га много волимо". А од посла ништа. Једино једна ћерка ради у Београду.
  Проживљавали сте и личне трагедије због политике...
- Моја покојна мајка, када је била она блокада моје куће 1999. године коју је наредио Милошевић, те ноћи је доживела мождани удар. То се десило јер су пуцали на мене. Тада сам побегао у шуму и 43 дана се крио. Мајка је пет година била у коми и умрла не знајући да сам преживео. Никада се није пробудила. Када ме је једном чекала војна полиција да ме ухапси, мој рођени брат је претучен, масакриран. Преживео је велика оштећења, завршио на ВМА. Тада је одмах пензионисан, јер није могао да ради. Тек после дугогодишњег лечења вратио се на посао.
  Да ли и сада бринете за сигурност своје породице?
- После јаког ударца који сам пре годину дана преживео и тешке операције, а касније и повреда у Кнез Михаиловој, све је имало за последицу страх, не за моју, већ за безбедност породице. Нисам смео да пустим децу да се играју напољу и да имају нормалну младост. Стално сам био под присмотром, под прогоном, праћењем. А она саобраћајна несрећа после 5. октобра никада није разјашњена. Нема ни записника полиције о том догађају, никаквог документа, као да се никада није ни догодила. Читава породица је била укочена тим догађајима, али ја сам им говорио да се морамо борити.

  ЧУВА МЕ БОГ
  Ви сте, поред свега, више пута рекли да нећете телохранитеље...
- Када вас чува Бог, не треба нико да вас чува. Ево, Ђинђић је имао стотину телохранитеља, чувао га је читав систем, па је страдао. Не можете се сачувати од Божје воље.
  Да ли су вас некада наговарали да престанете да се бавите политиком?
- Наравно да јесу, али сам им објаснио да то није борба данас за данас, него за генерације које долазе, за нашу децу и унуке. Моји потомци се неће стидети да сутра кажу да сам им отац или деда, већ ће бити поносни. Свако време има своју цену и свако ангажовање доноси своје проблеме. У њиховом савладавању ми је највише помогла Црква и зато сам јој захвалан. За време свог мандата сам изградио, обновио и реконструисао више од 80 цркава.
  Како гледате на оптужбе ваших политичких противника да нисте доследни?
- Нова Србија је увек поступала по свом оснивачком програму и никада нисмо гласали за нешто друго. Многи нас због тога нису разумели. Нисмо били комерцијални и знали смо да ћемо због неких ставова изгубити део бирача, али смо се борили за идеје, без обзира на последице. Не климам главом када видим како држава пропада, како губимо делове територије и како се народ мучи. И ја сам могао да дозволим да ме неки тајкун стрпа у џеп, да ме купи за неколико стотина хиљада евра, али нисам хтео.

  УМОРАН САМ
  Да ли сте се уморили од политике?
- Уморио сам се. Много сам путовања и кампања прошао, много пута ми је био угрожен живот. Многи медији су ме лоше представљали. Али, навикао сам се, вера у оно што радим ме чува. Треба издржати, истрајати, треба предочити младима да се за Србију треба борити. Наша обавеза је да се боримо за оно што су нам преци оставили. Неко то олако схвата и продаје. Дугогодишњи пост ме је научио да одолим многим искушењима. Постим на води данима и одолевам свим искушењима чврстом вољом и убеђењем.
  Оптуживани сте да сте насилан човек?
- Ако неко стално иде да од вас направи богаља, да вас осакати и убије, морате се бранити. Ево, неки су ударали новинаре песницама и шамарали их, и ником ништа. Председник Тадић је у Гучи ударио једног сељака и нико о томе није ништа смео да напише. А моје једно шутирање фасцикле новинару који је вређао мене и моју породицу у данима када ми је умрла мајка, репризирано је милион пута. У Србији све можете да будете, осим Србин. Не смете да будете Шумадинац, не смете да поменете аутентичну Равну гору, Орашац, Опленац. Председник државе никада није био у Орашцу, него иде на гроб Незнаном јунаку, а имамо Карађорђа.

  ЧАНАК МЕ ПРОВОЦИРА
  Како проживљавате наставак суђења вашем нападачу?
- Сада онај који је хтео да ме удави и убије, плаче у затвору. Све сам издржао, нисам устукнуо, нити намеравам. Примио сам 5. октобра сто пендрека у главу, али сам остао на ногама и нисам пао. Тако живим своју судбину и борим се за Србију. Неки можда мисле да ће ме све то сломити, али се грдно варају. Узимали су ми на аеродрому возило и оставили ме на улици са стварима. Сећам се колико ме је пута Ненад Чанак провоцирао, вређао, само да бих га ударио, па да то могу медији да користе. Вратио сам им пиштољ. Исти они који ме нападају да сам насилник, блокирају град и путеве само да прође њихова колона возила. А када неко други трба да себе штити од напада, ником ништа.

  ВАСКРС ТРАДИЦИОНАЛНО
- Од кад знам за себе славим Васкрс, као и моја породица. Вековима славимо, не само тај, већ и друге важне православне празнике. Славим Васкрс као што су га славили и моји преци, моји прадедови. Породица пости читав Васкршњи и Божићни пост, као и сваку среду и петак. Добио сам сва црквена признања и ордене, Светог Саве, Светог владике Николаја, Симеона, Руске православне цркве која ми је уручена у Кремљу. Увек сам славио како доликује, па и ове године. После седмонедељног поста увек очекујемо, са великом радошћу, наш велики празник - Васкрснуће Христово. Надам се да ће читава Србија то прославити.