ВЕСТИ::: 16.11.2009. СКУПШТИНСКО ИЗЛАГАЊЕ ПОСЛАНИКА НОВЕ СРБИЈЕ АЛЕКСАНДРЕ ЈАНКОВИЋ

Поводом Предлога закона о потврђивању Споразума између Владе Републике Србије и Владе Руске Федерације о сарадњи на увозу озраченог нуклеарног горива са истраживачког реактора у Руску федерацију

- Морам признати да никада нисам говорила у чуднијим околностима.
  Данас ми је Слава, Св. Великомученик Георгије - Ђурђиц и желела бих да честитам свим свечарима, чије је Крсно Име данас.
  Ипак, све је, посебно славља, некако у другом плану, јер се јуче упокојио Патријарх Српски Г. Павле, човек који је личним примером сведочио како се најбоље служи Господу: животом по Јеванђељу Богочовека Христа.
  Божијим промислом, упокојење Патријарха Павла, дошло је као опомена да се још једном размотри изгласавање сепаратистичког статута Војводине, те, уместо да у четвртак буде статут, како је владајућа већина планирала, биће опело Патријарху Павлу.
  Имали смо и част и привилегију да будемо савременици једног Светитеља. Но, изгледа не и довољно чистог срца да, уместо скупштинске расправе, данас сви заједно учествујемо у Литургији и поменима Блаженопочившег Патријарха Павла.
  По већ устаљеном, неписаном правилу, један од посланика "жуте осовине" предложи "фузионисање" разних тачака дневног реда, да би се, гласањем "семафор - коалиције" усвојио "дајџестирани" дневни ред, који функционише по принципима рекламе за нове врсте "Нес кафе". С том разликом, што су и маркетиншки магови "Нес кафе" скромнији, па иду на "3 у 1", а наши се понашају "широко", те данас имамо расправу "26 у 1". Шта год да је у питању, цифра од 26 није занемарљива, али шта зна народ шта је 26 предлога закона о потврђивању најразличитијих међународних споразума. Не знамо ништа о тзв. "подземној дипломатији", па што би се баш сада јогунили да знамо све детаље међународних споразума, када су ту они којима је "стручност испред политике"! Добар фазон, јер код нас је политика постала наука над наукама, и нема те критике чистог ума, која би могла доакати таквим луменима, као што су Божа Ђелић, од миља звани Божа Канабис, будући да је сво знање и сву имовину стекао лежећи на теткином канабету!
  Творац идеје о "ротацији министара" (штета што није размишљао и o рециклажи) је тренутно на позицији министра науке, што је отприлике равно позицији министра морнарице у Чешкој: нема га!
  У свету се за науку издваја 3 до 5 %, а у Србији свега око 0,3 %. Чак и да сви српски научници имају тетку и канабе, у које су захефтане девизе, не би било доста да се озбиљно умешају у свој посао, те остаје принцип "слично се сличном радује": министри за науку се бирају по политичкој припадности, а не по стручности, стога се и не мешају у свој посао, а на шта би то личило да имају посла са неполитичним научницима, који их "смарају" са неким тамо принципима. Што горе, то боље за ову неспособну и штеточинску владу! Није ни чудо што је око 100.000 младих образованих људи напустило Србију: само у Силицијумској долини има 200 до 250 српских инжењера, 40 у "Гуглу", 30 у "Сиско системсу". И, да ствар буде боља, да се идеја о ротацији министара, замени идејом о катапултирању лоше владе, 70% младих и образованих у дијаспори, како показују истраживања, сутра би се вратило у Србију.
  Но, како ми овде имамо озбиљне "лингвистичке хигијеничаре" кад је реч о говорима опозиционих посланика, морам се вратити на тему.
  Мој ум скромне плавуше старосног доба половине "старца Фоче од стотину љета", није успео да савлада свих 26 предложених споразума, те ћу се усмерити само на један од њих:
 "Предлог закона о потврђивању Споразума између Владе Републике Србије и Владе Руске Федерације о сарадњи на увозу озраченог нуклеарног горива са истраживачког реактора у Руску федерацију".
  Знам да звучи као "утицај гама зрака на сабласне невене", али је још страшније то што је у питању реална опасност да, услед лошег руковања истрошеним високорадиоактивним горивом, дође до хаварије, у којој не би био контаминиран само институт "Винча", већ и цео Београд! Нема опасности од некаквог терористе, о којем је говорио Ђелић, јер би свако ко проба да се приближи истрошеном гориву високе радиоактивности на пола метра, био више него мртав. Е, сад, који су разлози да се уопште нађемо у ситуацији да грађани Србије буду третирани као "сабласни невени"?
  Свети Оци говоре о 3 основна начина да "упаднемо" у грех: 1. незнање, 2. заборав и 3. лењост.
  Поред тога што су "позитивни" на сва три, наши владајући "оци"имају и амадман у виду бахатости, ароганције и екстремне некритичности. Резултат је чињеница да су скоро све установе од националног значаја на коленима. Један, на жалост не и једини, пример јесте ситуација у вези са институтом за нуклеарне науке "Винча".
  Довољно је рећи само пар речи о историјату Института у Винчи, па да се зна о каквом научном горостату се радило. Није ни чудо да су се Хрвати, још у време свога Јошке, бунили што Срби имају Винчу, а они сироти не могу да "провале" да ли се ту можда производи и атомска бомба!
  Дакле, уз техничку помоћ Совјетског Савеза, Институт за нуклеарне науке "Винча" је саградио истраживачки нуклеарни реактор 1958. године. Прво гориво је набављено 1959., када је реактор почео да ради.
  За 60 година постојања, "Винча", која се и данас оправдано сматра научном баштином Србије и драгоценим расадником кадрова из области природних и техничких наука, изнедрила је преко 500 доктора наука, дала више од 100 универзитетских професора и преко 20 академика, нормалног а не Томичиног типа, уз преко 20.000 објављених научних и стручних радова.
  Скупштина Србије је 15. децембра 1977. преузела права и обавезе оснивача Института "Винча", што значи да је истовремено обезбеђивала средства у буџету Србије за финансирање реактора "РА". Од 1977. до 1997. наменски су обезбеђивана буџетска средства која су усмеравана преко Министарства за науку Србије. У исто време, купљено је високо обогаћено свеже уранијумско гориво из Совјетског Савеза, да би се уградило у реактор "РА" уместо истрошеног горива. Званично, до тога није дошло због недостатка политичке воље да се даље настави рад овог реактора, међутим никада није спроведена истрага да ли се радило о саботажи на реактору РА због које је он престао да ради.
  После терористичког напада 2001., САД почињу да врше велике притиске директно или преко IAEA у Бечу, да се из свих истраживачких реактора који су користили високо обогаћено уранијумско гориво, то гориво измести и врати у земљу порекла.
  Под огромним притиском, и без консултовања са стручњацима у области нуклеарне технике, тадашња Влада Републике Србије, прави огромну грешку и одлучује да врати 48 кг 80% високо обогаћеног свежег уранијумског горива. То је урађено на пречац, без шире дискусије, законског основа или потписаног документа. Кажу да је тада 1500 полицајаца обезбеђивало транспорт свежег горива назад у Русију, на потезу од Винче до аеродрома Београд!
  Да ствар буде апсурднија, било је сасвим логично, а са добрим и стручним преговарачима и могуће, договорити да се, уз гориво које није опасно ни радиоактивно али је зато непроцењиве вредности, истовремено добије бесплатно транспортовање истрошеног и високо радиоактивног горива у Русију, будући да Руси имају сву потребну и веома скупоцену технологију: посебне контејнере, роботику која омогућава приступ, специјални транспорт и прераду. Уз то је било сасвим могуће остварити и уговор са Русима да се барем 10 година финансира цео реактор и цели Институт у Винчи.
  Другим речима, у доба министра науке Домазета и министра спољног Свилановића, под притиском Американаца, свеже нуклеарно гориво које смо средином седамдесетих платили веома много, враћено је Русији преко Американаца, за џабе. Како је измештање високорадиоактивног горива изузетно скупо, Влада није успела да реши проблем финасирања, те је дошло до одлуке о затварању (декомисији) реактора "РА" кроз програм VIND ( Vinca Institute Nuclear Decommission ).
  Новац који смо добили од Међународне атомске агенције у Бечу није био довољан да се измести тај отпад, паре су великим делом ненаменски утрошене и једино се сада види ограда која штити да наводно не би ушли терористи, а "Винча" је силом прилика доспела у дубиозу.
  Без консултација са српским стручњацима из земље и иностранства, практично под сумњивим околностима, Влада Србије је тада 2002. године донела одлуку о затварању реактора РА и предаји свежег нуклеарног горива странцима. Хаотични потези Владе су се наставили, па је прво 2002.године покренут програм "Зелена ВИНЧА", који је 2004. године преименован у програм ВИНД (Vinca Institute Nuclear Decommission). Наравно, од тренутка када је предато свеже гориво за џабе званично (мада није откривено ко и колико "уградио" у целој причи око овог "трансфера"), до данашњег дана, Влада Србије није успела да реши проблеме финасирања истршеног виокорадиоактивног горива и организовања реализације тог посла са стручним људима из Института за нуклеарне науке "ВИНЧА".
  На жалост, и поред прихватања разних међународних обавеза везаних за заштиту од зрачења и заштиту животне средине, Влада доноси лоше одлуке у вези ефикасног одвијања програма ВИНД, надлежни људи из Министарства науке нису стручњаци у области нуклеарних технологија и технике, а све мања буџетска средстава спровођење програма ВИНД се троше све више ненаменски и то без видљивог резултата.
  Притиснута међународним обавезама, Влада Србије ове године, наравно опет незаконито и без јавне расправе, захтева од Института "Винча" да се задужи код страних банака, за суму од минимум 25 милиона долара! Како Управни Одбор и Научно веће Института то одбијају, јер је незаконито да буџетска установа диже кредит који неће моћи да врати, Влада шаље предлог измена Закона о заштити од јонизирајућих зрачења и о нуклеарној сигурности, тј. додаје чувени члан 48А, где он, захваљујући скупштинској већини, бива усвојен.
  На основу члана 48А, Влада Србије цепа Институт "Винча" и оснива Јавно предузеће "Нуклеарни објекти Србије", које је регистровано код Агенције за привредне регистре 27. јула 2009. године, са шифром делатности 90000: "одстрањивање отпадака и смећа, санитарне и сличне активности!!!". Врх!
  Јавно предузеће "НОС" брутално отима имовину и скупоцену опрему која је припадала трима лабораторијама Института "Винча", а запослени у овим лабораторијама се уцењују да потпишу уговор са ЈП "НОС".
  На седници 2. априла 2009. Влада доноси одлуку о разрешењу 2 члана УО из Владиног састава, председника УО проф. др Митраковића и члана др Љубише Зековића. Уместо њих поставља нове чланове: за председника УО поставља Саветника министра за науку др Драгана Домазета, бившег министра науке из 2001. - 2004., познатог по скандалозном покушају растурања Винче и мр Радојицу Пешића, његовог тадашњег заменика, за другог члана УО. Иначе, исти Р. Пешић је у сукобу интереса пошто је истовремено и директор ЈП "НОС".
  14. априла, после састанка у Републичком синдикату, председница републичког синдиката науке др Ђурђица Јововић, упућује отворено писмо министру Божи, због неиспуњених финансијских обавеза. Исти министар се свакодневно, у маниру електричног зеца, брзински сели са медија на медиј, где говори о потребама финансирања науке и фантастичним успесима наше науке. Писмо сличног садржаја упућено је од стране синдиката и министарки финансија и премијеру.
  10. јуна министар за науку на "У92" изјављује да "Институт уопште неће бити угрожен" (претпоставка је да отимачина може да буде само подстицај за научно прегалаштво!), а истог дана Влада излази са предлогом Закона о извозу радиоактивног озраченог горива у Русију у сарадњи са ИНН "Винча". У образложењу овог Закона, јасно се види да је носилац овог посла ИНН "Винча", а не неко фантомско ЈП "НОС".
  Нови председник УО, Драган Домазет заказује "редовну" седницу УО за други дан колективног годишњег одмора - 17. јула и писмено, електронском поштом, прети члановима УО из Винче да ће сносити последице ако не дођу.
  У току колективног годишњег одмора ЈП "у формирању" и његов директор Радојица Пешић (у сукобу интереса), састављају некакав ценовник услуга, Правилник о раду и именују УО Јавног Предузећа, на чије место долази др Уранија Козмидис Лубурић, професорка из Новог Сада, у претходном мандату помоћник министра за науку, психолога Ане Пешикан, задужена за нуклеарну безбедност!
  У току колективног годишњег одмора Института, 22. јула, Трговински суд региструје ЈП "НОС" на истој адреси на којој је ИНН Винча, са шифром делатности 90000 (одстрањивање смећа и санитарне активности). Признаћете, ипак постоји мала разлика између измештања истрошеног нуклеарног отпада и избацивања комуналног смећа!
  За сада, ЈП "НОС" има свог директора, секретара и УО, али не и људе који су способни да безбедно по радно окружење и околно становништво, обаве изузетно опасан посао око преноса горива у Русију. И поред тога што ЈП није заживело, нити има запослене, директор Радојица Пешић шаље директору института Винча допис где га обавештава да ЈП "преузима" и обављање функције обезбеђивања Института. Издају се нове пропуснице запосленима у појединим лабораторијама, уз стриктне налоге портирима кога да пропусти или да добро исконтролише. Наравно да нема законског начина да се Институту, без сагласности ове Скупштине, преузму делатности, имовина и опрема.
  Посебно је занимљиво понашање директора ИНН Винча, др Јована Недељковића, председника Научног већа др Бојана Радака и председника Синдикалне подружнице ИНН Винча, који су по нашем сазнању, сви чланови ДС-а. Иако су, по природи посла, дужни да стану у заштиту Института, они забијају главу у песак "подвучен жутим".
  Постоји још једна интересантна ствар: кажу да док Институт Винча послује преко "Комерцијалне банке", новоформирано Јавно Предузеће "НОС" послује преко "Металс војвођанске банке", за чијег се председника тврди да је муж госпође Ураније, председнице УО ЈП "НОС! Све остаје у жутој породици!
  И после нове проблематичне Одлуке Владе у јулу 2009. године, проблем високо радиоактивног ислуженог уранијумског горива остао је нерешен. У време посете Ел Барадеја шефа ИАЕА и председника Руске Федерације Медведева, пропуштена је идеална прилика да се исправе уговорне клаузуле у погледу међународних обавеза, те да се ретроактивно захтева компензација за присилно одношење скупоценог и чистог реакторског горива уговором тако што би се то сада повезало са обавезом одношења ислуженог горива на прераду, што није неуобичајен поступак када у преговорима на државном нивоу учествују стручњаци, што код нас опет очигледно није био случај.
  Кадрови из министарства науке који су били задужени за нуклеарну безбедност у овом мандату били су професори новосадског Универзитета, који су изгледа специјализацију из ове области стицали на високим политичким функцијама, а не у нашем једином нуклеарном институту.
  И шта сада? Да препустимо Божи Канабису да даље "ротира" науку и политику и Влади да Скупштини, која је оснивач "Винче", и тако јој одузима ингеренције? И, уосталом, куда с "лешом", то јест истрошеним горивом?
  Решења има, јер је Србија мала земља великих људи, људи који често нису били препознати на домаћем терену, али су зато стекли светску славу.
  Једна од њих је и Јасмина Вујић: прва жена декан факултета за нуклеарну технику у историји не само престижног калифорнијског института Беркли, већ и међу 10 највећих америчких истраживачких универзитета, која се од јула налази и на челу удружења декана свих нуклеарних факултета у САД.
  Јасмина Вујић није заборавила родну Србију, свој Електротехнички факултет, Институт "Винчу" у коме је радила од 1977. до 1985., пре него што је отишла на докторске студије у САД.
  Током недавног боравка у Србији, дала је неколико интервјуа: "Политици" и "Сведоку", али је разговарала и са актуелним министром енергетике Шкундрићем, нудећи му стручно решење. Иако га је описала као "коректног човека", није наишла на адекватан пријем, јер министар Шкундрић не сме да се меша у посао таквог научног лумена, као што је Божа Ђелић. Класика: министарства су подељена као њиве, и нико не сме да пређе ногицом преко црте, јер ће радити чакија или сачмара. Министар енергетике не сме да се меша у посао министра науке, чак и ако се овај други сам не меша у своју област!
  Решење Јасмине Вујић је крајње практично, корисно и могуће: ако већ имамо са Русима потписан уговор за гас, за Ђердап, они нам ремонтују термоелектрану, зашто се не би омогућило да се са њима постигне договор да продају гориво, а у исто време узимају истрошено, јер имају систем за прераду горива, и цео пакет за изградњу нуклеарних електрана од којег би Србија могла да има користи и у време трајања мораторијума (нпр. партиципација у инвестицијама при изградњи нуклеарних електрана на територији суседних држава, после чега би се спровела екплоатација електричне енергије пропорционално нашем инвестиционом учешћу, итд.)?!
  Када би неко умео или хтео да преговара у интересу ове државе, Руси би могли да, у склопу договора о енергетици, бесплатно однесу истрошено гориво, кога и нема много (око 2,5 тоне), али је врло опасно уколико се не поседује читав систем за његово уклањање.
  Да, све би то било могуће када би се усвојиле и следеће речи светске, а наше научнице Јасмине Вујић, која каже: "Мора да се престане са уништавањем будућности земље због непоштедне борбе за власт и да се за сваку власт направе тимови експерата из матице и дијаспоре, који ће донети не само стратегијске планове, већ и начине како да се они ефикасно и брзо спроведу. Србија има толико паметних, талентованих и способних људи, који једноставно не могу доћи до изражаја, јер се тренутно цени све - само не ове три особине!"

 

 Информативна служба Нове Србије