ВЕСТИ::: 22.10.2009. СКУПШТИНСКО ИЗЛАГАЊЕ ПОСЛАНИКА НОВЕ СРБИЈЕ АЛЕКСАНДРЕ ЈАНКОВИЋ

- Питање је упућено министру здравља и министарству здравља. Питање гласи: где је нестало 1,5 милијарди евра у здравству? На то не постоји никакав одговор релевантних институција, почевши од Министарства здравља и Републичког завода за здравствено осигурање па до ових твораца националног здравственог рачуна.
  Наиме, министар здравља Томица Милосављевић је у јулу ове године изјавио да је укупна потрошња у здравству у Србији 8,2% бруто друштвеног производа или 2,4 милијарди евра. То стоји и као податак националног здравственог рачуна који је дат Светској здравственој организацији. Директорка Републичког завода за здравствено осигурање, Светлана Вукајловић, недавно је пак објавила табелу са укупном потрошњом у здравству неколико земаља, па и Србије и као извор података навела је Међународну организацију за економску сарадњу према којој Србија троши свега 6% бруто друштвеног производа или 1,8 милијарди евра. Светска банка, међутим, у свом извештају наводи да Србија на здравство троши 11% БДП или 3,3 милијарде евра, што је највише у региону. Имајући у виду да 1% БДП износи 300 милиона евра, испада да се процене челника у здравству међусобно разликују за 600 милиона евра, а у поређењу са светском банком за 1,2 односно, 1,5 милијарди евра. Занимљиво је да је у табели објављеној у новинама, директорка РЗЗО као извор навела управо Међународну организацију за економску сарадњу, иако они немају такав податак за Србију. Документ из ког је, наводно, узета статистика за нашу земљу уопште не садржи податке за Србију.
  Значи, питање је где је нестало 1,5 милијарди евра у здравству?
 

- Назив главе по овом амандману би требало да се промени и да гласи - очување, јачање и остваривање веза Републике Србије и дијаспоре као и Републике Србије и Срба у региону.
  Наиме, опис речи - матичне државе, замењују се речима - Републике Србије. И у члану 4. после речи "заштита мањина“ додају се речи "и права конститутивних народа“ и оно што је такође важно у члану 4.став 2. после речи "очувања“ додају се речи "српског националног интереса“.
  Држава Србија има обавезу да се брине о Србима ван Србије и заштити њихова права и тамо где су мањина, а посебно тамо где су им укинута права конститутивног народа. Надовезаћу се на излагање господина Мартиновића наводећи најбитнија питања која Република Србија као матична држава Срба из Хрватске мора покренути преко Владе и Скупштине Србије пред Европском унијом и УН.
  Већ сам у неколико наврата цитирала студију Борислава Микелића, бившег премијера Владе Републике Српске Крајине који је у јануару 2009. године направио једну анализу стања и из тога смо, заправо, извукли питања која су најбитнија и која се морају поставити ако заиста желимо да заштитимо интересе Срба из Хрватске, односно, из Крајине јер без решења тих питања не би требало да буде уласка хрватске у ЕУ.
  Најбитније питање које се односи на Србе из Хрватске, односно, Крајине је свакако повратак одузетих историјских права Срба у Хрватској, а то је статус конститутивног и државотворног народа који су Срби имали у свим Уставима Хрватске након другог светског рата, да би им то право било одузето крајем 1990. године у хрватском Сабору и то насилним, политичким путем, по систему -ј едан човек, један глас. Значи, мајоризација на захтев ХДЗ власти чији је програм заснован на идеологији НДХ Анте Павелића.
  Одмах затим, у повратак историјских права Срба у Хрватској спада и остваривање права крајишких Срба на политичку аутономију за подручје западних делова Крајине на којима су Срби вековима били већински народ, а са ког су протерани војном агресијом 1995. године. Друго, изразито важно питање за избегле и прогнане Србе из Хрватске, односно, Крајине, је повратак приватне имовине која је за време и након војних операција "Бљесак“ и "Олуја“ 1995. године опљачкана и уништена од стране хрватских бојовника. Наравно да је неопходно изборити се и за повратак станарских права избеглих Срба из урбаних средина у Хрватској, а познато је да се ту ради о око 50.000 станова које су Срби морали да напусте у урбаним срединама 1991. године након избијања грађанског рата у Хрватској и након акција "Бљесак" и "Олуја".
  Треће, веома значајно питање везано је опет за велики број прогнаних и избеглих крајишких Срба је да треба да уследи захтев наше матичне државе ЕУ и Међународном суду за људска права у Стразбуру да се изван снаге ставе све пресуде правосудних органа Хрватске на основу којих је у периоду од 1991. до 2000. године у одсуству суђено неколико хиљада крајишких Срба на основу политичких налога из врха ХДЗ власти, без материјалних доказа. На основу тих пресуда правосудних органа Хрватске, данас се на међународним Интерполовим потерницама налази око 960 крајишких Срба који ће, уколико крену у треће земље бити ухапшени или ће се наћи у Хрватским затворима.
  Четврто, исто тако важно питање је захтев наше матичне државе Србије преко међународног суда правде у Хагу или ЕУ, односно, Међународног суда за људска права у Стразбуру да се обавежу правосудни органи у Хрватској да пред лице правде изведу, не тако мали број хрватских бојовника и њихових наредбодаваца који су у периоду од 1991. године па завршно са Бљеском и Олујом починили ужасне злочине над Србима у Хрватској, односно, Крајини за време грађанског рата у Хрватској.
  Наша матична држава Србија нема ни један једини разлог да се кроз дипломатску активност додворава и штити Хрватску која је своју независност прогласила 1991. године, првенствено избацивањем Срба као конститутивног и државотворног народа из Устава Хрватске, да би касније био исцениран грађански рат са крајишким Србима и прогласила своју независност 25. јуна 1991. године, а путем војних операција Бљесак и Олуја 1995. године је протерала 250.000 крајишких Срба са вековних огњишта.
  На све то, да вас подсетим, након што су албански сепаратисти прогласили независност Косова 17. фебруара 2008. године и на тај начин практично задали највећу ударац територијалном интегритету Србије у читавој њеној историји, Хрватска је била међу првим државама у свету која је признала независност Косова и тако се прикључила оним државама у свету које газе међународно право, не поштујући територијални интегритет Србије. Дакле, имамо сва права да добијемо одговоре на питања која сам поставила јер то треба да буде услов уласка Хрватске у ЕУ.
 

- Члан 29. се мења и гласи: "Чланови Савета су: председник Републике Србије, председник НСРС, представници посланичких група у НСРС, председник одбора за односе са Србима ван Србије, председник Владе, министар надлежан за спољне послове, министар надлежан за дијаспору, министар надлежан за просвету, министар надлежан за културу, министар надлежан за вере, министар надлежан за финансије, представник СПЦ и комесар Комесаријата за избеглице Републике Србије.
  Нова Србија сматра да сарадња са Србима у региону представља посао од општег националног значаја што подразумева заступљеност, како власти, тако и опозиције у овом савету. Но, какав је однос према опозицији, то смо већ видели. Значи, од 123 амандмана, усвојено је 9 и то су углавном амандмани СПО.
  Имамо све разлоге да будемо незадовољни, ми који смо врло темељно проучавали овај закон, а на жалост и људи који живе у дијаспори.
  Оно што је јако занимљиво је да смо, у међувремену добили обавештење од Владе да ће известилац Владе у Народној скупштини у вези са регулисањем обавезе Србије према ММФ бити министар за дијаспору, господин Срђан Срећковић. Поставља се питање о чему се овде ради? Да ли је у питању канал штедње тако што један министар брани све законе, од пољопривреде, преко финансија, до информисања или се реализује фамозна идеја увек надахнутог министра, научника Божидара Ђелића, о ротацији министара? Кад већ имамо два министра мултипрактика, можда би стварно требало размишљати о томе да се смањи број министара и министарстава уместо што размишљате о томе да отпустите преко 3.000 службеника у државној администрацији јер министар може да глуми мултипрактика, а ти људи заиста имају мултипле послове у пракси. Чак бисмо можда могли само да оставимо премијера и да оставимо ову земљу и овај напаћени народ без трапаве, парализоване и штеточинске Владе.. једно је сигурно, а то је да министар Срећковић има дара за маркетинг јер је подужи експозе оставио за овај поподневни део, у "прајм тајму“.
  Оно што је такође тачно је и то да министар није сам успео да направи правне брљотине у овом закону од којих од самог почетка, од члана 2. постоји брљотина звана недефинисани, односно, лоши критеријуми на основу којих се одређује појам региона јер се каже да су то додирне границе са Србијом, било у саставу бивше СФРЈ, српски народ је тамо аутохтон, српски народ је тамо мањина итд. Апсолутно није јасан критеријум по којем су изабране баш те државе у окружењу.
  Даље, тврдња да данас у Грчкој и Бугарској нема ниједног Србина који тамо живи је смешна и глупа. Таман да има и један једини, ова држава је дужна да се стара о њему или да у Закону назначи који је минималан број колико треба да их има да би за државу били битни, а колико да би министар ишао у службену посету на рачун државе.
  Госпођа Милица Војић-Марковић је већ говорила и цитирала коментаре дијаспоре. Нисам видела ни један једини позитиван коментар. Или су ти који вас подржавају неписмени или просто нема никога ко је подржао овакав Закон о дијаспори. Вашу тврдњу да нема довољно Срба у Аустрији демантују коментари на сајту дијаспоре и дневног листа "Политика", само је проблем што ти Срби нису евидентирани, а то је резултат неажурности представника наше државе који ни један једини формулар или текст не могу да одштампају на српском језику, толико о очувању српског језика и ћирилице, па их наши људи добијају на ново хрватском језику, са свим оним терминима: удруга, скрб, господарство. На пример, Лист Радничке коморе Аустрије који излази на свака два месеца, као и низ текстова који се тичу пореза и других животних питања, писани су на хрватском језику иако у Аустрији има најмање Хрвата из бивше СФРЈ, али су довољно ажурни.
  Каква је брига о Србима у Републици Српској, већ сам говорила. Каква је брига о Србија у БиХ, тамо као да Срби не постоје.
  Разне омладинске организације, а посебно Завичајно удружење са Овчара и Каблара у Бања Луци послало вам је бар 20 мејлова, а ви ништа. Ево података са вашег званичног сајта, прва половина 2009. године 66 организација је добило од 100.000 до 500.000 динара, а од тога је само једна за Србе у БиХ од 100.000 динара за отварање библиотеке и читаонице у саставу Саборне цркве у Сарајеву. Па стварно, нека им је Бог у помоћи.
  Значи, да није СПЦ, Срби у Федерацији БиХ би били потпуно невидљиви. Дакле, ако нам је циљ јака држава и јака дијаспора онда мора да се примени систем сарадње фирми из Србије са фирмама у БиХ, како је то урађено са Републиком Српском. Шта то значи? То значи да улазни ПДВ остаје у Српској, чиме се заправо постиже и јачање Србије и Срба у РС. Сасвим је супротан пример многих фирми које су правећи уговоре са Федерацијом БиХ, тако да улазни ПДВ остаје у Федерацији, заправо, финансирале тужбу Федерације БиХ против Србије.
  Још један правни нонсенс тиче се евиденције организација у дијаспори и организација Срба у региону. Зашто се воде ове евиденције? Шта је ту проблем? Тај термин подразумева и управни поступак и двостепеност.
  Погледајте господине министре, ја нисам правник, али правни тим Нове Србије је ово гледао и каже овако: "Органи издају уверења, односно друге исправе, сертификате, потврде и друго, о чињеницама по којима воде службену евиденцију“. Значи, не зна се тачно шта се овде мисли, да ли је ово нешто што подлеже Закону о општем управном поступку или се тиче овог Закона о дијаспори? О којој евиденцији говорите?


 

  Информативна служба Нове Србије