ИНТЕРВЈУ::: 12.10.2009. ДРЖАВА ЈОШ УВЕК НЕМА ЈАСАН ОДГОВОР НА СУЗБИЈАЊЕ НАСИЉА КАО ХРОНИЧНОГ ПРОБЛЕМА МЕЂУ МЛАДИМА

Посланик Нове Србије и клинички психолог Александра Јанковић у разговору за "Правду"

Од пријатеља САД постали смо симбол зла. Срби су и дан–данас жртве насиља, а имају званичну улогу кривца
Нико ко има иоле нормалан и сређен приватан живот не би сваког дана гледао, на пример, "Великог брата". Млади несвесно постају воајери, а онда ни пут до насиља није далек. На тај начин добијамо једну "зомбирану" генерацију са којом је лако манипулисати
У духу нашег народа и традиције је да смо гостољубиви и зато и не можемо говорити о ксенофобији, као о стању нације. И странци су се уверили и препознали да смо отворени, добри домаћини, па су зато Београд и Србија увек у топ десет дестинација које страни туристи треба да посете. На крају и Универзијада, која је недавно одржана у Београду, потврђује да Срби не мрзе странце

- Све ово што се дешава последњих дана и недеља у Србији, пораст насиља и нажалост трагична смрт француског држављана Бриса Татона, последица су хаоса и ратног окружења у коме је читава једна генерација одрастала. Међутим, то не значи да су Срби силеџије и насилници, већ је то јасан показатељ последица деведесетих година у којима су жестоки момци били идоли, где су пиштољи решавали проблеме, а не речи и аргументи, а најстрашније је што држава још увек нема јасан одговор на сузбијање насиља као хроничног проблема међу младима, већ сматрају да се репресијом и хапшењима може све поправити преко ноћи - каже на почетку интервјуа за "Правду" Александра Јанковић, посланик Нове Србије и клинички психолог.
  Кажете да су ово, заправо, последице ратног окружења деведесетих. Да ли се, по вашем мишљењу, сав овај бес и насиље код младих скупљао свих ових година да би сада "експлодирао“ на најгори могући начин?
- Ни сама више не знам колико сам пута у последњих десетак година упозоравала јавност да ћемо као друштво тек осетити последице свега онога што смо прошли од почетка деведесетих па наовамо. Из своје клиничке праксе видела сам да је читава једна генерација одрастала гледавши смрт и насиље, не само преко телевизије већ, нажалост, и уживо, у најближем окружењу. Није било вести тих година које нису почињале са убиством неког од "жестоких момака“ на београдским улицама, смрт је била нешто са чиме смо се готово саживели. На крају деценије деведесетих, уследило је бомбардовање и ма колико да смо тада сматрали да свакодневне детонације нису оставиле последице по нашу психу, данашњи тренутак нас демантује. Постоје примери да се многи од нас тргну, или боље рећи стресу, када данас негде зачују ватромет, јер неодољиво подсећа на дејства ПВО током Нато агресије. Наравно да је све то морало оставити последице, не само по младе већ по све нас.
  Током протекле две деценије, били смо као народ прилично одсечени од остатка света и изоловани од светских токова. Колико је то оставило трага, у психичком смислу, на све нас?
- Српски народ се, већ 20 година, сви труде да прогласе кривим за све што се дешава у окружењу и, када неко живи са константним осећањем кривице, почне на крају да реагује бесом. Наравно да тако неће реаговати цео народ, али одређен број људи хоће, што смо имали прилике да видимо. Подсетићу вас да је Србија, као део тадашње СФРЈ, осамдесетих година прошлог века била врло отворена према Западу, а посебно према САД и њеној култури. И сама припадам генерацији која је одрасла на америчкој поп музици, "левис“ фармеркама и "кока-коли“. Онда су дошле деведесете и све се променило. Од пријатеља САД постали смо симбол зла. Срби су и дан-данас жртве насиља, а имају званичну улогу кривца.
  Колико догађаји из деведесетих имају улогу у појави ксенофобије код одређеног дела нашег друштва?
- Уопште не мислим да је реч о ксенофобији ако говоримо о трагичном догађају, погибији Бриса Татона, и нападима на туристе из Аустралије и Либије. Сматрам да је цела ствар око ових догађаја врло монтирана. Подсетимо се колико је само странаца било у Београду током протекле Универзијаде, па није било ниједног инцидента, а камоли неке трагедије. Да су Срби заиста већински ксенофобичан народ, то би се управо на Универзијади видело. Нисам поборник теорија завера, али као да некоме одговара да се баш сад праве овакви скандали са страним држављанима, не би ли Србија задржала статус дежурног кривца и уједно се разрачунали са свим организацијама који другачије мисле и делују од актуелне власти.
  Да ли, ипак, постоји опасност да се ксенофобија "прими“ међу српском омладином?
- Таква опасност постоји ако дозволимо да настане тзв. "спирала насиља“, односно да се на насиље одговара истом мером, дакле насиљем. Младе генерације морамо васпитавати у правом смеру, јер је у духу нашег народа и традиције да смо гостољубиви и зато и не можемо говорити о ксенофобији као о стању нације. И странци су увидели и препознали да смо отворени према њима и добри домаћини, па су зато Београд и Србија увек у топ десет дестинација које страни туристи треба да посете. Не сме се дозволити да последња дешавања то неповратно промене. Проблем са младима, односно адолесцентима јесте да они добро знају шта неће, али не знају шта хоће. Агресивни механизам је постао нешто што обележава дневну рутину и то се мора променити.
  Излаз видите, дакле, у правилној едукацији младих?
- Наравно, то је једна од кључних тачки за опоравак и просперитет ове нације. Млади су просто "по дифолту“ бунџије и у пубертету исказују револт и према родитељима, а камоли према другима у блиској околини, па и према странцима. Деца се једноставно "навлаче“ на насиље, првенствено преко телевизије и интернета. Јавни сервис нема више у својој програмској шеми школски програм, али зато има риалити шоу "48 сати свадба“ док друге телевизије форсирају "Великог брата“ и "Фарму“, чиме се пропагира најнижа врста забаве и приземан хумор. Тврдим да неко ко има иоле нормалан и сређен приватан живот не би сваког дана гледао, на пример, "Великог брата“. Млади несвесно постају воајери, а онда и до насиља није далек пут. На тај начин добијамо једну "зомбирану“ генерацију са којом је доста лако манипулисати.
  Колика је кривица родитеља и школе за такво стање код младих?
- Родитељи су прилично изгубили комуникацију са својом децом и то је огроман проблем. Имала сам случајеве да ми на психотерапију дође млада особа, у тинејџерском добу, која се после 15 минута разговора запрепасти чињеницом што је неко уопште слуша и обраћа пажњу на њу! Велики број парова данас ступа у брак и у родитељство, јер је то друштвено прихватљиво и јер околина то очекује од њих, а при том психички нису спремни за одговорност која је пред њима. Постали смо себични и доста људи о деци размишљају као о неком терету, што је застрашујуће. Са друге стране, родитељи су опхрвани егзистенцијалним проблемима и немају једноставно времена да виде шта им се то са децом дешава. Други проблем је наше школство, које је протеклих година потпуно срозано. У нашој земљи су све институције, па и школа, изгубиле вредност. И поједини просветни радници, суочени са свакодневним личним проблемима, не успевају на прави начин да остваре контакт са ученицима. Такође, морам рећи да су и професори под својеврсним притиском, јер је све више случајева насиља ученика над професорима и то онда ствара један зачарани круг агресије.
  Шта би онда, по вашем мишљењу, било решење за смањење агресије код младих у Србији?
- Не би требало сад измишљати неку "топлу воду“ и тражити не знам каква оригинална решења, већ применити постојећа знања која чекају да их се неко сети и водити неку врсту синхронизоване кампање против насиља. Због чега Министарство омладине и спорта не ради ништа по питању рада са младима и са навијачким групама? Због чега јавне личности не крену у такву врсту једне кампање, за правилну едукацију младих, као што су радили у циљу пропагирања геј параде? Држава мора да спречи развој насиља, али то ова актуелна власт не може да уради јер нема ни знања а ни воље за тако нечим. Само одговорна власт и уређена држава, где се поштују закони, може стати на пут агресији сваке врсте.

  Нису сви навијачи хулигани
  Како коментаришете најаву забрана појединих десничарских организација и навијачких група?
- Противник сам било каквих забрана и двоструких аршина који се примењују. Ако неко неког повреди или, не дај Боже, усмрти, тај неко има своје име и презиме, па нека одговара пред законом и лицем правде. Не могу се све навијачке групе назвати хулиганима нити се све патриотске организације прогласити насилничким и антидржавним елементима, а на томе се ради. Зашто господин Хомен, који је био један од вођа "Отпора“, није нашао за сходно да поразговара са члановима патриотских организација којима прети забраном и подели своја искуства уличног деловања и борбе против режима, него их одмах затвара и хапси лидере? Зна се шта су Енглези урадили са хулиганима и какав је Тачеркин закон, али је проблем што ми овде немамо политичара формата Маргарет Тачер, који би донео такав један закон.
  Трагична смрт француског држављана Бриса Татона последица је хаоса и ратног окружења, у коме је читава једна генерација одрастала.