ВЕСТИ::: 08.10.2009. СКУПШТИНСКА ИЗЛАГАЊА ПОСЛАНИКА НОВЕ СРБИЈЕ ЗЛАТЕ ЂЕРИЋ И АЛЕКСАНДРЕ ЈАНКОВИЋ

- Даме и господо народни посланици, поштована госпођо председнице, поштовани господине министре, пред нама се напокон нашао, могу да кажем, предлог закона јер је о њему већ било полемике 2005. године, ако се сећате, када је господин Петар Марковић покушао да предложи закон о одликовању и главни камен спотицања скидања овог закона са дневног реда била је сумња да иза њега стоји Крунски савет, мада је било евидентно да је тај предлог закона урађен на веома стручном нивоу. Заиста је више осликавао оно што Србији у овом историјском тренутку треба.
  Наравно, закон из 1998. године свакако је њиме својевремено додељено преко 14.000 одликовања, у значајној мери је девалвирао институцију одликовања. Чини ми се да се доношењем овог закона покушава врло невешто вратити институција одликовања у Србији.
  Закони могу бити кровни, темељни, оквирни, али, ово је закон свести, части па и одговорности државе према изузетним делима и достигнућима у својој непосредној прошлости. Као све што је доступно људима, све је подложно кварењу, злоупотребама па и овај закон у неколико својих чланова наговештава или оставља могућност да буде предмет озбиљне, пре свега, политичке злоупотребе и присвајања или увећавања моћи.
  Однос према одликовањима у једној држави има за циљ да кроз афирмацију пожељних вредности наметне одређени профил части и деловања код појединца на које треба да се угледамо. Одликовања немају будућност, она имају само прошлост, а циљ њиховог постојања је да делују у будућности. Зато је ово закон који односом према изузетним делима из прошлости скицира наша морална стремљења, чак их детерминише и сву нашу друштвену етику у будућности. Сваки другачији однос државе према одликовањима, девалвира их и своди их на ниво ђинђуве или јефтине монете за подмићивање партијских кадрова, а самим тим и подизање најгоре мане на ниво партијске послушности и полтронства.
  Овај предлог закона је анационалан и помало безличан и то је оно што му истински замерам. Он поништава српску традицију о којој су говорили претходни говорници, обезличени су најсветлији примери наше историје, а уведене су само опште категорије.
  Од 13. века Србија познаје и на овај начин, окрећући се традиционалним, већ познатим одликовањима српске државе, требало је да сачувамо и негујемо свест о сопственој вишевековној аутентичној државности које не треба да се стидимо, већ да се на њу са поносом осврћемо.
  Сетимо се само Француске која се никада и ни под којим околностима не би одрекла ордена Легије части и у овом тренутку у Француској има преко 700.000 носилаца тог највишег француског одликовања. Нигде у модерном друштву и држави, какво Србија тежи да буде и свим својим скромним доприносом тежимо да је учинимо, овакав предлог закона не може да буде квалитетан ако у његовој изради није узето у обзир целокупно искуство бар европских држава и њихово законодавство, изнад свега традиција.
  Сви знамо шта те државе у Европи чине да сачувају своју традицију и управо у овом односу према одликовањима најзаслужнијих, према односу државе и оних грађана који ту државу представљају најчасније у свету. Овом закону није функција јачање институција јачања одликовања и то је оно што му замерам. Он треба да дефинише државу која одликује заслужне и који би био доживљен као заслужан. Овај закон има улогу, и то се не крине, нарочито у члану 14. и 24. ојача положај, моћ и утицај само једног политичког става и једне политичке личности која га представља. Ни у једном тренутку, ни у једном раду, ни у једном ставу, нема Народне скупштине, највишег народног законодавног тела, макар и декларативно. Концентрација моћи на тај начин је опасна, у демократији најопаснија, па о не који се навуку на тај хероин власти може да стрмоглави веома брзо као и сваки хероин у амбис.
  Шта је сврха додељивања ордена? Шта је садржај тих одликовања? То је у овом закону требало много детаљније да буде објашњено. То не сме и не може да се препусти једној канцеларији и врло проблематично предложеној комисији коју ће, опет одредити један човек са једним својим блиским сарадником, па био он и председник државе. Одликовања нису лична тековина председника државе, него народа, историје, традиције једног народа.
  Ако је цео овај закон прављен само да би се председнику Борису Тадићу доделила још једна функција, протоколарно додељивања одликовања, онда ће овај закон промашити свој циљ и у животу и у историји и неће нам помоћи ни онај изговор да онај ко промаши циљ погоди све остало. Грађани већ одавно не живе за онај модел понашања у комунистичком периоду - Пинки је видео Тита па се од те успомене дуго живело. Грађани већ дуго чекају да виде које су то вредности које Србија фаворизује, које моралне вредности и начела ће бити модел понашања у будућности јер ови догађаји из најближе прошлости нам показују да са тим имамо озбиљан проблем.
  Одликовање је свакако својеврсна врста уговора између заслужног појединца или колектива и државе. То је уређен однос између оних који једну државу чине државом, о томе како ће држава промовисати дела заслужних појединаца и колектива и како ће ти појединци и колективи на даље представљати државу, једни друге обавезују. С тога, према одликовањима морамо имати изузетно одговоран однос и она не могу бити сведена само на 33 члана једног закона који треба да отаљамо и који ће, највероватније морати нека нова скупштинска већина да промени.
 

- Даме и господо народни посланици, поштовани господине министре, поштована госпођо председнице, већ сам рекла да у самом тексту закона сматрам да има битних мањкавости, да ће он морати да буде замењен и мислим да је требало више да се обрати пажња на предлог о којем се овде није говорило из 2005. године и који је можда имао главну ману то што је иза његовог стварања стајао Крунски савет, али је заиста имао одлична решења и у њега је била уграђена српска традиција одликовања и највиши однос државе према одликовањима и заслужним грађанима.
  Пре свега, та примедба се односи на члан 8. где су побројани ордени. Заиста сматрамо да би требало унети неко персонално решење из националне традиције и историје међу ордене или бар као медаље. Споменица знамо шта је.
  Оно нашта сам скренула пажњу је члан 14. који нас је учинио незадовољним. Бојим се да у ставу 1. где се набраја ко све може да предложи појединца или колектив за одликовање, налазе се и одликовања, налазе се и удружења, то је требало мало више прецизирати, да се не би десило да дође до неких последица на које ми, кроз историју нећемо бити поносни, а свима нама је циљ да на наше одликоване појединце и колективе будемо поносни и да их увек наводимо као најсветлије примере. Такође, став 3. истог члана каже: "Уз предлог за доделу одликовања страним држављанима, страним правним лицима и међународним организацијама, овлашћени предлагач доставља мишљење министарства надлежног за спољне послове“ мислим да је овде требало ипак консултовати Народну скупштину јер се сви наши односи са иностранством успостављају у име народа и ово је највише тело које представља народ и где се по правилу народа, глас може чути.
  Такође, овај последњи став истотг члана - "председник Републике може доделити одликовање самоиницијативно", мислим да је ту требало ипак поставити неке услове под којима то може да се уради јер председник Србије неће увек бити иста личност, ваљда ће се смењивати и други партијски ставови и неке друге политичке опције, па би сви они и у будуће морали да имају неке лимите под којима могу додељивати одликовања.
  Оно што такође сматрамо недореченим то је Комисија за одликовања која је врло штуро представљена. Комисију за одликовање образује генерални секретар председника Републике. Председник Републике поставља председнике и чланове комисије из реда угледних личности у Србији. То је широк појам ко су угледне личности. Да ли ће то бити партијске личности или ће то бити представници институција које су састављене од тих најугледнијих личности тако да је требало детерминисати ко су угледни чланови те комисије, из којих редова ће они бити делегирани да би могли да одлучују јер, пазите, имамо две врсте одликовања, војна и грађанска. Дакле, који су то људи који ће бити компетентни да одмере ту најосетљивију ствар у одређивању најзаслужнијих грађана.
  Оно што такође сматрамо проблематичним, је канцеларија ордена чија права и обавезе нису јасно дефинисани. Такође смо ставили амандман и на одлуку да се издавање преписа изгубљеног указа наплаћује, то је члан 22. и мислим да ће министар који је надлежан имати разумевања за овај амандман јер заиста није у реду да министар који је надлежан за овај закон, данас није присутан. Такође, споран је и члан 24. који у свом четвртом ставу каже: "Председник Републике може одузети одликовање самоиницијативно“. Таква одредница обесмишљава читав овај закон јер је он председник свих грађана и мора консултовати грађане, не може се све радити самоиницијативно, самоиницијативно додељивати одликовања, самоиницијативно их одузимати.
  То што закон има само 33 члана чини га веома штурим и врло недореченим и треба га озбиљно дорадити ако већ хоћемо да поништимо онај закон из 1998. године за који смо сматрали да је потпуно неприхватљив са данашње тачке глрдишта, односно, из данашње перспективе модерне Србије каква желимо да буде. Хвала.
 

- Ја сам издвојила реч на Одбору зато што сам сматрала, наравно, сви се слажу, сви претходни говорници, да ово јесте нешто што је надстраначко питање, али, баш зато што је надстаначко питање и баш зато што је, како је то рекао потпредседник, доноси историјски закон и зато што га називамо системским и кровним законом, врло је важно како је формулисан.
  Једна од првих ствари односи се на сам назив закона. Колеге из СРС и ја поднели смо амандман којима би се сам назив закона морао променити у Закон о Србима изван Србије. Зашто? Чињеница је да су Срби конститутиван и државотворан народ и да, као такви, они живе и у Републици Српској и у Републици Српској Крајини у у Републици Црној Гори. Стога, Република Србија је само једна од матица српског народа на Балкану. Врло је важно, када говоримо о дијаспори, убацити и одвојити термине Срби у дијаспори и Срби у региону који би означили све оне наше сународнике који живе у другим државама, а који су конститутиван и државни елемент у њима.
  Осим тога, мислим да је јако важно шта је заправо била намера законодавца. Наиме, оно што сам из данашњих новина прочитала у изјави Министра за дијаспору, господина Срећковића, каже овако: "Суштина посла у нашем ресору су путовања, а ми смо и њих смањили за 40%.“ То може да буде омашка, али ја ипак мислим да то говори о правим намерама законодавца. Шта то, заправо значи? Суштина посла министарства за Србе изван Србије су путовања? Знате, многи људи у дијаспори се иначе осећају као путујући банкомати, као људи који су третирани тако да у Србији имају статус грађана трећег реда, осим, наравно, када донесу девизе и када треба да припомогну неку акцију партијске власти. Утолико је ова изјава крајње неадекватна, а као психолог, могу да вам кажем да вероватно представља неку врсту несвесне омашке која, заправо говори о правим намерама законодавца.
  Поред тога, веома ме занима како ћете ви решавати проблеме Срба који живе у Хрватској, како ћете решавати проблеме Срба који живе у Републици Српској и шта је конкретно овим законом урађено да се Република Србија врати у позицију гаранта Дејтонског споразума? Да ли видите шта се дешава у Републици Српској, претпостављам да сте информисани, видите ли да се спрема нешто што је усмерено на разграђивање ове српске државе, видите ли да се праве разноразни споразуми који би, практично, требало да укину овај ентитет, а не видим шта сте ви као Министарство које се бави Србима изван Србије, у том погледу урадили, осим што сте смањили трошкове путовања?
  Урадили сте Ви, господине Срећковићу, још једну врло занимљиву ствар, а то је да сви знамо да ће бити отпуштани службеници. Ви сте пре пленарне дискусије у Скупштини службеницима у свом Министарству поставили као радни задатак да елаборирају могуће примедбе опозиције. Заиста не могу да откријем извор јер је евидентно да би та особа одмах добила отказ, али, оно што је чињеница је да сте им као радни задатак, у тренутку када пред њима свакодневно стоји претња отказом, поставили следеће: хајде сада да спекулишемо о могућим намерама опозиције.
  Уверите ме, господине Срећковићу, и не само мене него и Србију у расејању коју до сада још нисте успели ни да пребројите, да је ово закон који ће заиста решити њихове проблеме. Уз то, не би било лоше, пошто припадате опцији која сади НАТО пропаганду, да нам објасните да ли ћете и Србе у нашој јужној покрајини третирати као дијаспору? То су само неки од разлог због којих сам морала да издвојим своје мишљење на овом Одбору.
 

- Јављам се поводом повреде Пословника, члан.27., став 1., тачка 3., а у вези са чланом 104.
  Ако ви већ нечете да чувате достојанство ове Скупштине, ја га као личност имам и ово што сте урадили није само дискриминација, ово је насиље. Прозвали сте ме, онда сте дали реч господину Бухи, што сам дозволила, а онда се појавила госпођа Нада Колунџија која није била ни пријављена за реч. Ја сад не могу да живим од телефона, људи ме моле да укинем сваку сличност са госпођом Колунџијом зато што стварно нема смисла да се, на прозивање мене, као овлашћеног представника, појави госпођа Нада. Сада ме зову и кажу да имам двојницу у Скупштини.
  Уз дужно поштовање према госпођи Колунџија, заиста не могу да будем двојница Наде Колунџије, а при томе знам да је ваша намера да ову дискусију завршите у шест сати тако што ће неко хвалити овај закон. Но, ја га свакако нећу хвалити и искористићу своје време до краја, иако сте ми заиста повредили достојанство и то сматрам недопустивим, али то показује како насиље у Србији производи управо ова власт. Није то насиље на улицама, ви сте га произвели овде, у Скупштини, кршите Пословник који сте сами променили, а којим сте нарушили ауторитет саме Скупштине, направили сте Владу за коју ни један озбиљан грађанин не верује да се ишта пита о било каквим питањима у Србији, а сада још имамо ово Министарство за Србе изван себе тако што то министарстви, опростите, представља човек који је тренутно промотер НАТО кампање у Србији.
  Сигурна сам, а то видим и по овим папирима, да није лако направити Закон за Србе изван Србије и то је чињеница, тим пре што је за јаку дијаспору потребна јака Србија, али када је држава Србија овако немоћна и парализована, а све то захваљујући овим мојим "двојницима“, онда не постоји ни државна политика која би очувала економију, водила праведну социјалну политику, успоставила доследну стратегију за очување Косова и Метохије јер, господине Срећковићу, Косово је још увек део Србије, уредила аутономију Војводине сагласно Уставу, а и Војводина је део Србије, обезбедила слободу медија, успоставила спољно-политичке приоритете који су у државном интересу Србије.
  Овде су угрожена права већине и од тог вашег министарства за Србе изван себе, много би било потребније министарство за угрожена права српске већине. Држава је банкротирала, дижете комерцијалне кредите, али не за запошљавање, већ за попуњавање буџета. Први пут се, у историји Србије, буџетски корисници издржавају из кредита.
  Ова партијска власт очекује да ће странци издржавати државу, а наравно, после ће за узврат тражити мало Војводине и тако редом. Између осталог, тренутно 492.000 људи прима неку плату, око пола милиона људи је на разним чекањима, 550.000 администартивних радника, милион и по пензионера, али ви ваљда рачунате да ће помрети, 20% људи само у Београду гладује, 30% нема да плати струју и биће "исечени“. Отпушта се 14.000 радника зато што су непожељни јер су партијски неподобни, али ћете ви убрзо, на њихова места запослити 14.000 подобних.
  Није вама, господине Срећковићу, лако да се ослучите чији сте министар, а није лако ни водити тако интензивну НАТО кампању и тврдити да је НАТО једини који нас може спасити. Некад је било "волим Тита више него мајку“, а сада је "волим НАТО више него нану“. Пратите мало интернет и погледајте како се на ваш рачун изражавају млади људи које покушавате да стрпате у затвор и који ће нужно бити у расејању и дијаспора јер све што другачије мисли и све што има предзнак националног, патриотског, освешћеног и духовног је нешто што ви сматрате непожељним. Зашто? Зато што је то ваш нови патриотизам!
  Господине Срећковићу, мени је драго да постоји сагласност између вас и "жуте“ осовине јер је јуче овај "Шунатовац“ у расправи са господином Александром Мартиновићем, говорио о некаквом новом патриотизму. Мени још увек није јасно, али, не само мени, већ и Србима у дијаспори који су то објавили у часопису "Корени“ - лист Срба у расејању. Питају људи - шта значи то да је Србији потребан нови патриотизам западног типа? Пренео ФОНЕТ, 8.9.2009.године.
  Овако сте рекли: "Држави Србији је потребан нови патриотизам који би земљу учинио економски јаком и политички утицајном која за савезнике има најјаче земље света". Који су вам то савезници? Европска унија је наш стратешки партнер који нам отима 15% територије, САД које се појављују као гарант тзв.независниг Косова? Ко ће то боље од нас чувати наше националне интересе, наравно, када се ви повучете и када ми направимо један нови блок који ће чинити патриотске и националне снаге, као у Скупштини, тако и ван ње. Невладине организације "Образ“, "1389“ и "Двери“ су сада на којекаквим истрагама да се утврди да лу су подобни ка дажу да су Срби и да су поносни зато што су Срби.
  Да ли ви, господине Срећковићу, којим случајем знате шта се догађа са Србима у Хрватској? Овде имам једну студију, коју сте и ви могли имати, да сте хтели. Студију је написао Борислав Никевић, бивши премијер Владе Републике Српске Крајине, који таксативно наводи шта су потраживања наших људи од Хрватске државе. Око 600.000 хектара земљишта, од којег је 320.000 хектара најплодније земље, око 120.000 хектара под шумом, виноградима и воћњацима, око 18 милиона квадратних метара грађевинског простора, од чега је 14 милиона квадрата стамбеног простора, а 4 милиона квадратних метара пословног простора, 400.000 хиљада пољопривредних машина, око 64.000 разних моторних возила, око 440.000 потпуно опремљених дневних и спаваћих соба, кухиња и трпезарија, око 760.000 комада разних кућних апарата и осталих техничких уређаја, око 980.000 грла крупне стоке, од чега 200.000 говеда, 20.000 коња, 260.000 свиња, 380.000 оваца, око 10.000 коза...
  Могу ово да вам проследим да се мало упознате какве проблеме имају Срби.
  Сутра ћу наставити са критикама овог закона и неће се завршити вашом одбраном овог закона.
 

  Информативна служба Нове Србије