ВЕСТИ::: 19.05.2009. ОБРАЋАЊЕ ЗАМЕНИКА ШЕФА ПОСЛАНИЧКОГ КЛУБА НОВА СРБИЈА МИРОСЛАВА МАРКИЋЕВИЋА И ПОСЛАНИКА НС АЛЕКСАНДРЕ ЈАНКОВИЋ, ЗЛАТЕ ЂЕРИЋ И АЛЕКСАНДРЕ ИЛИЋ У НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

- Поштована потпредседнице, поштовани предлагачи овог, назови, закона, поштовани грађани Србије, прво што ми пада на памет јесте једна репличица колегиници.
  Знате, код овог закона, односно, предлога опасног закона, ја још увек верујем да ДС неће гласати за овај закон. Знате ли шта сте ви сада рекли?! Штампарска грешка! Због те штампарске грешке неко може да оде на робију на 20 година! Требало је мало боље да размислите када сте писали овакав предлог закона, али, да пређемо на расправу.
  Одмах да кажем да посланици Нове Србије неће гласати за овај закон. Нисмо хтели да подносимо амандмане и да учествујемо на било који начин у доношењу овог закона за који се надам да неће бити ни донет јер је ово срамно, ово је најопаснији закон српског парламентаризма.
  Сада ћу покушати да елаборирам, односно, објасним зашто је овај закон толико опасан. Овим законом се критичка и опозициона мисао претвара у говор мржње и вербални деликт. Закон о забрани дискриминације води у нову дискриминацију и према традиционалном систему вредности, свака патриотска организација се проглашава хулиганском, неонацистичком и фашистичком, а сада се и законски третира као непожељна и брише се из државног регистра. За то време, српски народ трпи хуманитарну катастрофу и тортуру од наших европских "савезника“ на КиМ, а НАТО фашизам достиже крајње размере широм света. Где су били предлагачи овог закона да кажу једну једину реч против убијања деце у Авганистану? Све светске агенције су јавиле да је у једном дану убијено на стотине жена и деце! Да ли је то фашизам? Где су били сви домаћи душебрижници да се изјасне о овим видовима савременог фашизма и докле ћемо трпети да се српско родољубље ставља у овако негативан контекст и практично, забрањује у нашој држави? Ко је помислио да у Србији влада демократија и да су на власти демокарате, изгледа да се много преварио и показао крајње наивним. После политичке манипулације резултатима избора, свенационалне медијске цензуре, постепеног укидања парламнета, сада следи завршни ударац комплетној опозиционој политичкој сцени Србије у виду Предлога закона о забрани манифестација неонацистичких или фашистичких организација и удружења и забране употребе неонацистичких и фашистичких симбола.
  Када се погледа назив закона, нема се шта замерити. Без обзира колико било осетљиво питање забрана и ограничавања било чијих слобода говора и окупљања, што се тиче неонацизма и фашизма, ствари су више него јасне. Ове две тоталитарне идеологије донеле су свету толико страдања да је свака превентивна опрезност од њиховог повампирења, више него потребна. Проблем је у нечему другом, а то је што су ова два историјска зла данас постала згодан изговор владајућим центрима моћи да своје политичке неистомишљенике етикетирају овим именима и на тај начин, дискретно елиминишу из политичког дискуса и друштвеног утицаја. Тако се борба против тоталитарних идеологија претворила у нови вид тоталитаризма. То је, очито, први мотив предлагача овог недемократског закона, да под маском законског регулисања спорних неонацистичких и фашистичких елемената у савременом српском друштву који су, узгред речено, далеко испод просека оваквих појава на западу, прође и застрашивање и забрањивање националног организовања и деловања. Како се у једном законском акту, који се бави кривичним гоњењем неонацизма и фашизма могао наћи и Међународни кривични трибунал у Хагу и сваки организовани или спонтани јавни наступ на коме се изазива, шири или подстиче мржња или нетрепељивост према припадницима било којег народа или националне мањине или према лицима другачијег личног и политичког опредељења? Какве то везе може имати Други светски рат и грађански рат у бившој Југославији у последњој деценији 20. и почетком 21.века, како се то доводи у везу угроженост, тј. заштита од неонацизма и угроженост или заштита личног и политичког опреедељења? Коме је у интересу и због чега да се ова веза успостави у истом законском предлогу?
  У образложењу разлога за доношење овог закона, измеђуосталог, стоји: "у последње време, неонацистичке и фашистичке организације и појединци врше групне и појединачне ексцесе, одржавају скупове и манифестације које озбиљно угрожавају поредак, јавни ред и мир и осећај правне сигурности грађана. У том деловању, постоји синхронизација са истим или сличним групама из иностранства и зато је неопходно да се овај закон донесе по хитном поступку и на тај начин спречи угрожавање правног поретка и сигурности грађана у Републици Србији“. Нити су у саопштењу поменути примери ексцеса, ако су заиста толико присутни у Србији нити је овај закон један од оних које треба доносити по хитном поступку. Има много закона које треба донети пре овога, али, некоме се очито много жури. Да видимо због чега.
  Иако смо сви ми из Нове Србије више пута говорили да је довођење у везу српског народа са следбеницима фашизма и нацизма дубоко увредљива ствар за наш народ, опет ћемо поновити зашто се појмови нацизам и српство апсолутно искључују. Погледајмо ствари са чисто здраворазумске стране. Може ли припадник српског народа који је деценијама страдао од нациста и њихових сателита у Другом светском рату бити пронацистички опредељен? Може ли припадник било којег словенског народа бити поклоник идеологије која је за циљ имала уништење словенских народа? Да ли је природно да ту идеју следе потомци првих устаника против немачке окупације у поробљеној Европи 1941. године? Да ли треба да подсетим да је вођа тих устаника био Ђенерал Дража Михаиловић? Српски неонацизам није никакав наш производ већ субкултурална секта која нам је дошла са запада. У нашој историји и предању немамо ту врсту праксе тако да новопечени следбеници Хитлера у Србији немају ама баш никакве везе са српством и потребна је крајња злонамерност да им се припише српски карактер. При томе, за многе од њих није доказано да уопште постоје, интернет презентације су им регистроване у страним државама, а и предлагачи овог закона имају много разлога да их лично измисле и финансирају и промовишу, што се већ догађало. Ту је тек разумљиво зашто овакве теме добијају насловне стране, а сада и законску регулативу. Не треба испустити из вида ни чињеницу да се српски народ већ 15 година налази на стубу срама, медијске, правне и политичке сатанизације и да се и напољу и овде о њему може изговорити највећа могућа лаж и увреда, да нема краја притисцима, уценама и дуплим стандардима и да негде и мора да проради локална побуна против толиких понижења. То не значи да таква побуна треба да има било какве везе са неонацизмом или неофашизмом. Ко ту везу прави, директно ради на штету српских националних интереса и његови мотиви су крајње сумњиви. У даљем образложењу предлагача закона налазимо и проширење оптужнице: "Обзиром на сложену политичку природу у којој се данас налази Република Србија, учестали су поједини облици испада и повреде правног поретка којима се угрожавају уставна права и слободе грађана у Републици Србији, поготово на националној и верској основи. Стога је неопходно, поред кривично-правне заштите од радњи којима се изазива национална, верска и расна мржња и нетрепељивост, обезбедити и такву правну заштиту којом ће се спречити свака повреда уставних права и слобода грађана Србије“.
  Дакле, предлагач није задовољан решавањем самог проблема неонацизма, већ жели да обезбеди такву правну заштиту којом ће се спречити свака повреда уставних права и слобода свих грађана Србије. Тако они то кажу, али ми добро знамо шта хоће. Поставља се питање зашто тако племениту намеру остварују баш кроз овај закон, а не неким другим, многобројним правним механизмима од којих одређени већ постоје у правном поретку Србије. У овом питању се крије и одговор. Дакле, ради се о законској манипулацији и замени теза у оквиру које правна заштита од неонацизма служи само као оправдање за отварање широког фронта других забрана. Овај предлог закона има смисла само у првом члану и тај члан би могао бити цео закон, да се само то хтело. "Овим законом забрањују се манифестације и истицање симбола или знакова или било какво друго деловање неонацистичких и неофашистичких или удружења којима се, на било који начин могу повредити уставна права ислободе грађана и прописују санкције за повреду овог закона“. Да овде постоји честита политичка и људска намера, било је довољно само ово рећи и Нова Србија би размислила о гласању за такав закон. Једино овај члан предложеног закона има везе са називом закона, а све остало је крајње политички мотивисан обрачун са неистомишљеницима и удар на демократске слободе и права грађана.
  Већ члан 2. указује на прави циљ овог закона, а то је брисање из регистра свих активних и опозиционих патриотских организација, било странака или удружења грађана под формом забране рада организација са неофашистичким или неонацистичким елементима који са оваквом медијском и политичком свевлашћу актуелног режима лако могу приписати свакоме, о чему ће одлуку донети висококвалификовани идеолошки суд познат у свим тоталитарним временима. "Ближе услове за брисање из регистра става 2. прописује министра унутрашњих послова“. Став СПС смо малопре чули, а зна се колико се Нова Србија идеолошки разликује од СПС, али сам можда једини овде аплаудирао господину Петронијевићу са којим се тотално идеолошки разликујем, али је он овде наступио као европејац, демократа и поштен човек. Верујем да ће и сам министар полиције одбити и да се изгласа оваква ругоба од закона. Као највећи стручњак за познавање историје фашизма и нацизма и препознавање елемената историје свих идеологија у деловању савремених друштвених покрета у Србији, именује министар унутрашњих послова, ко год да он јесте, који ће прописати услове под којима ће се једна организација прогласити непожељном и укинути. Да ли вам је ово познато из неких филмова, да ли је ово Орвел на политичкој сцени Србије? Ово законско решење је генијалније и успешније чак и од мексичког грипа који је био сјајан глобални повод да се сви јавни скупови у свету у време велике економске кризе и незадовољства, забране из медицинских разлога.

  Даље, "манифестацијом, окупљањем или на било који други начин деловање припадника и присталица неонацистичких и фашистичких организација и удружења, сматра се сваки организовани скуп на ком се изазива, подстиче или шири мржња или нетрепељивост према припадницима било којег народа или националне мањине или према лицима другачијег личног и политичког опредељења“. Цео овај закон, сада то постаје јасно, написан је због 4.-ог и 5.-ог члана који доносе обрачун са сваким другачијим мишљењем по питању сваремене историје српског народа, рада хашког трибунала или било којим другим опозиционим политичким питањем, а ако други видови притисака и забрана не уроде плодом, ту је опробани модел финансијских притисака и казни, а о чему говори члан 8. који каже: "ако забрану из члана 2. овог закона прекрши физичко лице као припадник регистроване организације или удружења, казниће се новчаном казном од 100.000 до милион динара:“ Лепо стоји у додатним образложењима: "Према стандардима демократских држава у Европи, лична сигурност грађана остварује се репресивним мерама, а узета су у обзир и искуства појединих земаља Европе, а прописаним прекршајима, санкционише се свако чињење и понашање које самим чињењем и понашањем може утицати на стварање осећаја личне и правне несигурности грађана, обзиром на њихову расну, националну и другу опредељеност.“
  У томе је основна дистинкција прекршаја прописаних овим законом, односно, кривично дело из члана 317. кључно питање гласи: ко ће бити тај ко ће раздвајати појаве нацизма, од рецимо, елементарног родољубља или опозиционог мишљења? Закон даје такву могућност тумачења да је под видом угрожавања слободне опредељености грађана могуће подвести сваку слободну мисао. О мотивима за доношење оваквог закона довољно говори да је предлагач ЛСВ, уз подршку НАТО испостава на медијској сцени Србије, невладиних организација и оних који годинама покушавају да једино српски народ оптуже за све злочине почињене на Балкану у последњих 100 година и тиме остваре свој смисао постојања и оправдају улагања у њих, коначно су се домогли законског покрића за оно што су наумили. Само стављање оваквог закона у скупштинску процедуру, представља кршење демократије. Највећи проблем је у томе што се овде не ради само о онемогућавању политичких противника, већ о забрани и прогону читавог корпуса националног опредељења, организовања и деловања.
  На крају желим да кажем да можда у дубини душе помислим да је основни покретач предлагача овог закона грижа савести. Ево о чему размишљам, можда је мало наивно, али нека грађани Србије суде: пре годину-две, били су предводници, са још неким овде присутним посланицима на тзв. Антифашистичком скупу. Ми ћемо новинарима ових дана, и свим медијима поделити фотографије где се на челу њихове колоне види огромна црна застава на којој пише НАТО=кукасти крст. Да ли је то грижа савести због угрожавања националних симбола Србије? Да ли се ми сећамо како је поступио Ненад Чанак са таблом на којој је било име Србије, РТС, шта год ми мислили о уређивачкој политици те телевизије? Хоћу да верујем да ће ДС препознати шта је циљ овог закона, да ће се одупрети уценама малих странака у владајућој коалицији јер, ако овај закон изгласате, ко зна шта вас чека у голој и неостваривој борби за опстанак на власти. Хвала.
 

- Мени је посебно драго да је са нама госпођа министар финансија, госпођа Драгутиновић зато што имам питање које је везано за посету овога који је за нас рекао да смо неписмени, дегенерици, силоватељи, убице беба, касапи, агресори...
  Наиме, процена је да ће посета Џозефа Бајдена Србију коштати најмање 500 хиљада евра. Због Бајдена ће у Београду неколико сати бити затворен аеродром, продавнице, таксисти ће остати без посла, специјалци и снајперисти ће бити на сваком углу, а ништа неће радити. Само због затварања аеродрома који ће бити оштећен за најмање 20 полетања и слетања, улице и продавнице, имаћемо губитак од око 300 хиљада евра. На губитку ће бити и ГСП, киосци, продавнице, грађани... Сигурно је да ће усреду и они изгубити неколико стотина хиљада евра, што значи да, због посете овог што нам је рекао да смо злочинци, Србија губи најмање пола милиона евра и то у једном дану. Авион Џозефа Бајдена пратиће МИГ-ови војске Србије због чега ће ваздушни простор над Србијом бити затворен. У том периоду биће затворен и аеродром на најмање два сата што значи да ће каса аеродрома бити осиромашена за најмање 20 летова.
  Пошто све стаје, сав саобраћај и због затворених улица, штету ће трпети, заправо, сви грађани Србије, трговци који ће морати да затворе своје радње, а мене занима одакле паре из буџета да се покрију трошкови додатног полицијског обезбеђења, снајперисти и специјалци који ће да брину за Бајденову безбедност.
  Госпођо Драгутиновић, економиста Зоран Попов уверен је да је ова посета прескупа за Србију. Толике мере обезбеђења, заваривање шахтова и специјалци на крову, могу захтевати само примитивни Американци. Човек каже: "Живео сам тамо неко време, познсти су ми њихови испади. Тај сусрет неће донети конкретну корист, он је питање престижа и испуњења обећања за наше политичаре, од чега ће грађани Србије имати само трошак и губитак. Само због затварања аеродрома, због онемогућавања полетања и слетања, због затварања улица и продавница, биће 300 хиљада евра трошка, не рачунајући трошкове смештаја, обезбеђења, заваривања и накнадног одваривања шахтова“, каже Попов.
  Да не причам о томе како је ово акт недопустиве снисходљивости и заборава, неправде према српском народу и грађанима Србије који су погинули, рањени или остали тешко хендикепирани после оног "милосрдног“ бомбардовања 1999. године.
  Оно што је посебно занимљиво јесте сличност у обезбеђењу сада, приликом постете Џозефа Бајдена и сличности приликом обезбеђења сахране Јосипа Броза Тита. Значи, то су једина два догађаја где је једини пут виђен овакав ниво обезбеђења где су око личности постављена три безбедносна прстена, а о сигурности се овде брине 300 српских и око 2.000 америчких специјалаца.
  Мене посебно занима, ово више није питање за госпођу Драгутиновић, ово је питање за Владу и за председника Србије, да ли ће овом прилико, пошто сам данас чула на ТВ Б92, да је Џозеф Бајден "ресетовао“ своје ставове према Србији, шта год то значило, да ли ће он искористити ову прилику да се Србија извини за оно што је Србији рађено, не само за своје изјаве него и за своје активности? Да ли ће то подразумевати један нови курс и једну нову политику у односу на Србију или принуду да Србија и даље испушава захтеве САД?
  Оно што посебно желим да нагласим је да ће данас у 12 сати испред "Руског цара“ бити организована акција свих српских невладиних организација, предвођених "Дверима“, удружењем правника "Номоканон“, Организацијом 1389, присуствоваће и представници Нове Србије и ДСС-а, те за оне који нису знали, којима је Србија у срцу, таман и да се не слаже са нашом политичком орјентацијом, ово је позив да дођу испред "Руског цара“.
  Пошто Нова Србија није странка која има осветољубиве тенденције, искористићу ову прилику да председници посланичког клуба ДС-а предам један поклон у име Нове Србије, поклону виду беџа "Косово је Србија“ јер само она може да председнику сопствене странке и особи у улози председника Србије, Борису Тадићу, преда овај беџ, не би ли господина Бајдена дочекао на прави начин.
 

- Даме и господо народни посланици, поштована госпођо председавајућа, поштована госпођо министре, било би врло занимљиво видети статистичку обраду једног од ових скупштинских заседања, пре свега, када погледамо сврставање тачака дневног реда или дневних редова који су предлагани на овим скупштинским заседањима. Ова два закона су природно и логично, једна тачка дневног реда, али, није било ни природно ни логично ни добронамерно да се, рецимо, претходних 15 закона из пољопривреде, као овако важне области, обраде исто као једна тачка дневног реда. То показује праву моћ или немоћ статистике и онога што јесте тачка гледишта, односно, са одређене тачке гледишта, статистика све може приказати једнако важним. Статистика, како већ неко рече, јесте и могућност да се нечије жеље покажу као релевантне чињенице.
  Оно што је код ова два закона занимљиво је пре свега да дефинишу оно што је важно, закон о званичној статистици који се бави производњом података и други закон који је данас на дневном реду, закон о попису становништва. У оба законска пројекта, односно, предлога закона, ми видимо да они носе добру намеру и доста добрих решења, али да неће бити могуће да они у потпуности буду примењени. Зашто? Зато што се ови закони неће бавити са 15% територије Србије, односно КиМ, без обзира што се у закону о попису становништва каже да хоће. То је у потпуности немогуће. Ти статистички подаци, који треба да дескриптивном методом представе Србију у свету, да изнесу тачне, релевантне и непристрасне податке, како се иначе изјашњава да закон има десет начела, између којих су и ова два, неће бити представљени у таквом светлу јер је немогуће извршити било какав статистичко истраживање на територији КиМ у оваквом тренутку и у оваквом стању. То сви ми добро знамо.
  Пре свега, у закону о попису становништва у члану 2. се није јасно одредио однос према КиМ. У члану 11. где се набрајају министарства која ће се бавити пописом становништва, наводи се и Министарство за КиМ, а у члану 16. дефинитивно се одредило да ће Министарство за КиМ спровести и организовати попис на КиМ. Заиста бисмо волели да видимо у којим општинама, на који начин, којим средствима и којим алатима ће се то урадити, какве ћемо податке добити јер подаци које сада имамо о попису становништва из 2002. године уопште нема података о општинама са КиМ. Ти подаци немају валидност јер је њима могуће манипулисати управо онако како се деценијама манипулише на овим просторима, Косовом, пописом становништва, односно, не вршењем пописа које је допринело да данас имамо ситуацију какву имамо, да немамо тачан преглед становништва на КиМ, да у овом тренутку нико не зна колико тачно албанског становништва живи на Косову и Метохији јер никада нису допустили да буду пописани због тога што се тамо симулира присуство, што се праве куће у којима нико не живи, популарно речено - Потемкинова села, тамо је грађевински хаос који треба да симулира силну густину насељености, а тога нема.
  Наравно, свим тим се направила једна прилично проблематична ситуација у држави, једно немирно и трусно подручје у светској политици којом су сви почели да се баве. Колико имамо информацију, наш сутрашњи нежељени гост, господин Бајден ће доћи да одржи своје слово о ономе што има да каже момцима са Балкана и како они виде стање у нашој земљи и шта очекују од нас даље да чинимо како би они били задовољни. Све то треба законски да уобличимо и да створимо илузију да имамо статистички уобличене податке о ономе где и како живимо јер из дескриптивне методе моћи ћемо после да анализирамо и покажемо да пратимо све оно што је важно за живот грађана Србије.
  Попис становништва који, по овом закону, треба да се изврши од 1. до 15. априла 2011. године, да се током 2012. године сви подаци обраде, а 2013. да буду доступни, јавно објављени, заиста треба да покаже све оно битно о Србији како би свако ко са Србијом жели да сарађује и на било који начин оствари неки, пре свега, привредни контакт, могао да добије у сваком тренутку, квалитетне податке који су му потребни и који ће бити идентични ономе што је стварна ситуација. Ако 15% територије није обухваћено тим подацима, онда подаци нису тачни ни истинити тако да све остало онда губи на смислу и значају. Тих 15% територије које неће бити обрађено, ма колико ми покушавали да тврдимо да хоће, заиста бих волела да видим алате и средства којима ће се то радити на КиМ и недостатак података о тих 15% релативизују све остало. Оно што смо код ова два закона пропустили да детерминишемо јесте управо, како ће се целокупна Србија овим законима о статистици и становништву одредити и колико ће бити могуће спроводити те законе.
  Дакле, статистика има своју моћ и своју немоћ. Ми у називу имамо званична статистика што значи да постоји и незванична, а то је она која служи у манипулативне сврхе, чији смо сведоци свакодневно када се објављују разна истраживања којекаквих агенција које треба да обликују јавно мњење. То су оне агенције које раде по методу случајног узорка па су ослобођене сваке врсте одговорности, али већ дуго наносе штету својим деловањем и стварањем одређених слика и намерних размишљања становништва и ова званична статистика која треба да нам да одговоре ко смо, где смо, шта нам се догађа, колико нас је истински, шта ми то истински поседујемо, каква је наша национална структура, каква је наша образовна структура, каква је наша имовинска структура, наша радна структура и све оно што опредељује личну карту једног народа. То је оно што се мора омогућити доношењем и спровођењем ова два закона.
  Искрено се надам да до њихове коначне примене, до пописа становништва 2011. године, да ће Министарство за КиМ постојати и да ће остала министарства наћи начин, мада и даље не видим како, да тај попис, пре свега на КиМ, буде збир тачних и валидних података, а не да то буде као она комична фраза да је, заправо статистика, тачан збир нетачних података. Потребно је једном подвући црту да се зна докле је Србија јер је та калкулација докле Србија може да врши попис становништва је врло важна и ако погледате званичан сајт Завода за статистику, видећете да је тамо постављена карта Србије у чијем је саставу Косово, а у бројчаним подацима о броју становника, уопште се не појављују подаци о становништву на КиМ, тј. пописом из 2002. године нису ни обухваћене те општине. То је веома важно да грађани Србије знају јер је то чиста манипулација, а из манипулација овим законима, могуће је манипулисати и Законом о бирачком списку.
  Оно што очекујемо је да једном, неко изађе у јавност Србије са јасном стратегијом - шта Србија истински има, докле је Србија спремна да брани своја, Уставом загарантована права и територије и да сви законски предлози и пројекти који долазе, јасно произађу из Устава и на Устав се ослањају. Хвала.
 

- Поштована председавајућа, госпођо министре, даме и господо народни посланици, статистика, као област математике, бави се прикупљањем, анализом, интерпретацијом, објашњавањем и презентацијом података и то је основ сваког закона који се бави статистиком. Законом се утврђује правни оквир за производњу и достављање података и информација, што је и садржина овог закона о званичној статистици. Неопходност и брзина доношења овог закона произилазе из наше обавезе према ММФ-у и метаподаци за Републику Србију се од 1. маја 2009. године налазе на званичном сајту ММФ-а и на овај начин је Србија постала део општег система за десиминацију, односно, достављања података. Шта треба истаћи као најбитније? Званична статистика обезбеђује бројчане податке засноване на непристрасним основама и репрезентативне податке и информације о масовним економским, демографским и друштвеним променама и о појавама из радне и животне средине за све кориснике. Да би били потпуни, тачни и без било какве резерве ти подаци и информације морају бити засновани на непристрасним основама. Ако ту изостане професионални приступ, стручност и непристрасност, не можемо говорити о репрезентативним подацима и информацијама као егзактним чињеницама. Зато се мора посебна пажња посветити активностима произвођача података одговорних за стварање званичне статистике. Одговорни произвођачи званичне статистике као установа задужена за прикупљање, обраду и објављивање података званичне статистике, мора деполитизовано да приступа решавању своје обавезе, а посебно да професионално и објективно приступи организацији прикупљања података. У том смислу сам поднела амандман на члан 6. Предлога закона о званичној статистици, а о чему ће детаљније бити речи када се пређе на расправу закона у појединостима. Хоћу да истакнем да није у потуности јасно зашто је Београд издвојен као посебна јединица произвођача званичне статистике у односу на остале градове у Србији. Ако је обухваћена градска управа града Београда, не видим разлог овог издвајања у односу на друге градове који би као одговорни произвођачи званичне статистике својим учешћем, сигурно са терена, дали пуни допринос обављању статистичке активности. Није у реду да остали градови буду у другом плану и потпадну у категорију осталих одговорних произвођача званичне статистике уколико их Савет за статистику Републике Србије не стави на ову листу јер само Савет, по овом закону утврђује листу осталих одговорних произвођача званичне статистике. Све ово што сам навела, искључиво је у циљу да не бисмо дошли у ситуацију да званична статистике постане тачан збир нетачних података. Хвала.
 

- Усудила сам се да носим ову мајцу "Косово је Србија“ зато што видим да људи носе мајице са Брус Лијем и са оним United states of America, са Че Геваром... и нисам видела да то прави неке озбиљне проблеме.
  Оно што очигледно постоји као проблем јесу мотиви за доношење оваквог закона и потпуно, није случајно, да овакав закон и овакав предлагач закона јесте заправо Лига Социјалдемократа Војводине, уз подршку НАТО испостава и наравно, ових, условно речено, невладиних организација, заправо, организација влада неких других земаља који имају огроман медијски простор на медијској сцени Србије.
  Они који годинама покушавају да једино српски народ окриве за све злочине учињене на Балкану и у последњих 100 година, а вероватно ће нас оптужити и за Ирак, оптужиће нас за рат у Заливу, за све живо ће бити криви Срби. Они тиме остварују свој смисао пословања и оправдавају она очекивања и паре које су у њих уложене, а сада у форми једног законског решења.
  Мене јако занима да ли ће друге чланице ове семафор коалиције изабрати гушење демократије и репресију као начин опстанка на власти или не? Већ само стављање овог закона у скупштинску процедуру представља кршење демократије. Највећи проблем је што се овде не ради о онемогућавању политичких противника већ о забрани и прогону читавог једног корпуса националног опредељења, националног идентитета. Заправо, враћамо се у Брозна времена и на мала врата поново уводимо вербални деликт и говор межње. Овај закон о дискриминацији који смо усвојили претвориће се у нову дискриминацију према онима који заступају традиционалан систем вредности: свака патриотска и национално свесна орјентација прогласиће се хулиганском, неонацистичком и фашистичком, а наравно, сада ће добити и законски третман... За то време, српски народ на Косову трпи хуманитарну катастрофу и тортуру од ових наших "европских савезника“ на КиМ, а НАТО фашизам досеже до крајњих размера. Није више ни питање где су те невладине организације да се огласе о овим видовима НАТО фашизма, наравно, када нису у служби свог народа. Оно што је такође битно, јесте, заправо да Србија има и Кривични закон, има и Устав, има на крају и Закон о забрани дискриминације који смо донели те нам овакав закон против фашизма, кога у Србији и нема, није потребан. Зашто ми не бисмо, по аналогији, направили закон о забрани учешћа политичара у Ријалити шоуима, као што је "Велики брат“? Симптоматично је да лидер ЛСВ-а, према чијим ставовима су нацизам и национализам исто, увек пред неко велико окупљање инсистира на оваквим предлозима. Не мислим да је он незналица, мислим да је обичан издајник и мислим да се оваква питања увек активирају у ситуацијама када треба послати неку поруку напоље. Ова врста сценарија која је направљена да се о овом закону расправља у очи посете Бајдена, није ни мало случајна. Народ у Србији је одавно престао да верује у случајности. Шта ми то шаљемо као поруку у свет? Шаљемо као поруку да ће неки свесни елементи овде, значи, та чувена проевропска већина, изгласати законе који ће, коначно укинути сваки вид национализма, патриотизма, здраве националне самосвести и господин Бајден ће, претпостављам, отићи веома задовољан.
  Мене исто тако занима, пошто је у овом закону речено да ће бити тачно одређено, постојаће одреднице шта је то фашизам, а шта нацизам. Како се назива понашање када човек ломи таблу на којој је име националне телевизије? У клиничкој пракси ради се о антисоцијалним поремећајима личности, односно, српски речено, агресивним психопатама. То је дозвољено, али не и ношење мајица на којој пише да је Косово Србија.
  Један од лидера СПС, Александар Антић, председник београдских социјалиста, каже да се Слободана Милошевића не би одрекао ни због каквог закона. У своме кабинету има слику некадашњег председника Србије и лидера социјалиста Слободана Милошевића и каже: "Немам намеру да је уклоним, ма ко то тражио. Свако има право да износи своје ставове, али мене нико лично, па ни Чанак, не може натерати да уклоним слику свог некадашњег председника из свог кабинета. То је мој став и нико не може да га промени“, поручује Антић. Интересантно, значи има још људи који и нису баш за ову Чанкову иницијативу.
  Моје питање је, пошто на листи говорника стоји да ће први пријављени бити господин Чанак, је где се он тренутно налази зато што оправдано сумњам да је ухапшен због антиуставног понашања. Пазите сад овако: Окружни суд у Новом Саду најмање два пута је покушао да саслуша Ненада Чанка поводом кривичне пријаве професора Јована Деретића, односно, Отаџбинског покрета Србије, од 27. јануара и у два наврата то није успео да уради. Значи, први пут је позив уручен и требало је да се појави на суду 6.-ог фебруара у 10 часова. Међутим, два сата раније, у 8 сати ујутру је стигла дојава да је постављена бомба па је све одложено. Следећи пут, на волшебан начин, господин Чанак се нашао у "Великом брату“ који му је, очигледно, пружио уточиште да се не појави на рочишту поводом кривичне пријаве професора Јована Деретића, а која се односила на његово пропагирање мапе Републике Војводине коју смо имали још у згради оне старе скупштине. Следећа могућа хипотеза зашто господин Чанак није овде јесте да је он ухапшен и то баш на основу овог закона који је сам унапред усвојио јер је и сам својевермено био предводник митинга подршке једном хашком оптуженику. Господин Жељко Томић је о томе говорио, а ја ћу вам прочитати вест од 23. октобра 2003. године: "Више од две хиљаде полицајаца окупило се у петак у Београду на скупу подршке хашком оптуженику, генералу Сретену Лукићу. На првном јавном протесту у историји полиције Србије, припадници МУП-а, од којих већина у плавим униформама, поручили су да је оптужница за злочине на Косову против Лукића, неправедна и позвали да се наводи који терете бившег начелника штаба за Косово преиспитају, а оптужница повуче. Пуковник полиције Зоран Мишић, који је такође био на Косову у време конфликта, рекао је да су полицајци на Косову часно и професионално обављали задатке".
  Оно што је најзанимљивије, да ли знате који је једини политичар био на том скупу и подржавао хашког оптуженика Сретена Лукића? Господин одсутни Ненад Чанак, тада у својству председника Скупштине Војводине. Врх је оно што је он тада рекао: "Држава која не брине у својим инструментима државе, неће постојати. Нечасно је према људима који су од 5. октобра па до данас заиста професионално одрађивали своју дужност, пре свега, лојално служећи вољи грађана исказаној на изборима 2000. године, сада окренути леђа и понашати се према њима као да не постоје као и да постоји начин да се издиктира судбина ове земље споља. У то дубоко не верујем и због тога смо овде. Једноставно, имали смо несрећну ситуацију у земљи када се у једном тренутку показала неопходност да се поједина кривична дела третирају пред тим Међународним кривичним судом. Био сам уверен да је са тим завршено. Ово смисла више нема“, рекао је Ненад Чанак 24. октобра 2003. године. Подршку Сретену Лукићу су тада пружили и командмант жандармерије Горан Радосављевић, начелник београдске полиције Милан Обрадовић, као и неколико вискох официра МУП-а, Јездимир Васиљевић, на пример, али и присталице Веселина Шљиванчанина које су извиждале Ненада Чанка. Могуће је да је та фрустрација деловала као својеврсна амбулантна лоботомија па је овај човек, предлагач, променио став. Променио је став тако да је сада почео да се залаже за укидање, односно, забрану СРС. Значи, 8. фебруара 2004. године лидер ЛСВ, Ненад Чанак је изјавио да је иницијатива за укидање аутономије Војводине противуставна и да би СРС требало одмах забранити. Чанак је у интервјуу за викенд издање Дневника "Мађар сор“ рекао да би био изненађен уколико би Београд распустио војвођански парламент и расписао нове изборе, али да таква евентуална одлука, Војвођане неће затећи неспремне. Значи, држава која је равнодушна према екстремним шовинистичким испадима није демократска већ фашистичка, каже човек после само годину дана, не треба нам нека посебна мудрост да би се извео такав закључак. У Војводини ћемо радити на стварању широке платформе која ће се снажно борити против фашистичких појава. Овде је било разних коментара људи да је једини прави фашиста Чанак који жели да уведе тоталитарну државу, али ћу то прескочити, да ме не бисте опоменули да опет нешто злоупотребљавам. Моје питање је да ли ћете на основу оваквог закона и оваквог става хапсити господина Чанка или, рецимо, особу у улози председника Србије? Није Европа власништво ни Белгијанаца ни Холанђана, Европа је српска колико и њихова. Тадић је поручио да никада неће прихватити независност Косова шта год говорили неки овдашњи политичари и неки европски политичари, непријатељи европске Србије. Значи, право питање је да ли су ове речи особе у улози председника Србије за осуду од господина Чанка?
  Даље, 11. маја 2009. године, у интервјуу ТВ Б92, изразио је очекивање да ће посланици ЛДП гласати за овај закон који су предложили ЛСВ, а који би парламент требало да усвоји великом већином и оцењује да је тај закон велики корак унапред јер прецизира које су то особе чије истицање лика и имена представља кривично дело, а то нас најзад доводи у позицију, каже Чанак, да приче о "младићима“ као херојима или Радовану Караџићу, постају кривична дела.
  Лидер ЛСДВ је најавио оно што смо и малопре могли чути, додуше са стране европске Србије, да ће по овом закону посланици радикала, који носе мајице и беџеве, бити кажњавани ако их носе ван скупштине која је посебно место јер по закону, посланик не може да одговара за став изнет пред говорницом и за оно што је гласао. Корак даље је да се забрани, рецимо, ношење ван Скупштине мајица са натписом "Косово је Србија“, као што смо од вас чули, мајица на којима пише "Ја сам Србин“, чак и мајица где би писало "Ја сам патриота“ да се, Боже мој, не би узнемиравала јавност у мултиетничким срединама. Оно што је Чанкова духовита омладина извела као својеврсну првоаприлску шалу у центру Новог Сада, била је подела летака на којима је писало "Војводини је враћена пуна аутономија“, а потом и априлилилиииии. Са једне стране писало је да ће Војвођани моћи да располажу оним што су зарадили, да је Војводини враћена имовина која јој је одузета, да Војводина има изворне приходе и да ће Војвођанке и Војвођани моћи да одлучују о својим животима. Све те реченице прецртане су великим словима априлилилииии, а са друге стране летка пише да Нацртом закона о утврђивању надлежности који треба да буде усвојен у Скупштини Србије, Војводини није гарантована ни имовина, ни изворни приходи ни изворне надлежности. Занимљиве су те акције његове омладине као и његова акција дељења мапе Републике Војводине у истој овој скупштини.
 

- Поштована потпредседнице, рекламирам повреду Пословника, члан 104. достојанство скупштине. Морам да приметим да сте само посланика НС Александру Јанковић опомињали по неким вашим критеријумима, шта овде сме да се прича, а шта не. Молим вас да будете толерантни и једнаки према свима и да макар, док седите за том столицом из које председавате Скупштином, своја лична, политичка и идеолошка уверења, оставите за себе. Не знам шта је то увредљиво рекла госпођа Јанковић да сте ви њу прекинули, па вратили време, па сада ми сабирамо. Из онога што је рекла гопсођа Јанковић о једној индивидуи, просечан човек који се не бави медицином види да је све јасно и истина оно што је рекла. Хвала.
 

  Информативна служба Нове Србије