ВЕСТИ::: 18.05.2009. СКУПШТИНСКА ИЗЛАГАЊА ПРЕДСЕДНИКА НОВЕ СРБИЈЕ И ШЕФА ПОСЛАНИЧКЕ ГРУПЕ НС ВЕЛИМИРА ИЛИЋА, ЊЕГОВОГ ЗАМЕНИКА МИРОСЛАВА МАРКИЋЕВИЋА И ПОСЛАНИКА НОВЕ СРБИЈЕ АЛЕКСАНДРЕ ЈАНКОВИЋ И ЗЛАТЕ ЂЕРИЋ

- Госпођо председавајућа, поштовани господине министре, поштовани посланици, могао бих да говорим веома дуго о овом закону јер сам радио на његовој изради одмах по преузимању дужности министра 2004. године. Хтео бих да дам нека појашњења која ће сигурно, многима овде објаснити зашто је овај закон шест година био у процедури да уђе у парламент, иако је то требало да се уради још 2005. године јер је све било спремно, без икаквих проблема. Још тада смо направили један модеран, савремен, европски закон, правили су га највећи експерти из Србије и послали га на мишљење Министарству финансија јер је таква процедура. Међутим, министар финансија је тада реаговао и мени усмено рекао следеће: “Ти правиш закон који ће да нам однесе силне паре из буџета, а нама требају закони који ће да нам доносе новац“. То је суштина целе приче. Значи, ми не правимо закон о безбедности саобраћаја, да мање људи гине у Србији, већ правимо закон који ће у касу да убаци више пара јер је то добро за министарство финансија. Ми смо желели закон који је апсолутно могуће применити, који ће да заштити све учеснике у саобраћају, да смањи стопу смртности у саобраћајним несрећама која је тада била драстична, односно, имали смо ситуацију да је годишње гинуло преко 1.100 људи, па смо последњих година, поправком путева, тај број свели на 900, а преко 26.000 људи годишње је било повређено, од тога 18.000 трајних инвалида.
  Шта се догађа? Па, ево, ради се о томе да велики број наших путева и један велики део ауто пута, на жалост, нема употребну дозволу. Шта то значи? Ако неко погине на путу који нема употребну дозволу, крива је држава. А, зашто одређени путни правци немају употребну дозволу? Зато што, приликом градње тих путева, нису испоштовани одређени законски прописи до краја и нису урађени одговарајући пројекти како би саобраћај био безбедан у потпуности. И данас се то исто догађа. Имамо сада парче ауто пута које се гради и које нема ни један подвожњак, ни један надвожњак, ни један прелаз, па сељаци, ако хоће да пређу на другу страну пута да обраде њиву која им је тим путем пресечена, морају да обилазе 20 км у једном правцу и 20 у другом, па да не би то радили, они у току ноћи пробију банкину, заштитну ограду па туда пролазе јер ми немамо алтернативне путеве уз брзе саобраћајнице, а посебно уз делове великих, прометних саобраћајница.
  Такође, из буџета није издвојено ништа за уклањање црних тачака које су дефинисане од стране специјалне комисије коју смо још тада направили. Морају се отклонити црне тачке јер ту гине највише људи, то се мора урадити да би саобраћај био безбедан. Држава је била дужна да из НИП-а издвоји та средства и да се те црне тачке отклоне. Ми смо још тада неке отклонили. Узмимо за пример Борову главу где, огромну инвестицију, али после разрешења, ниједна особа није погинула на тој релацији. Узмимо Овчар бању, тунел, такође, изузетно скупа инвестиција, али после изградње више ниједна особа није погинула на тој деоноци. У Сићевачкој клисури је било неколико црних тачака у тунелима где нису могла да се мимоиђу два возила, и ако онај ко нема првенство пролаза не прикочи и не пропусти оног који има првенство, обавезно је долазило до несреће. Та инвестиција је била на десетине милиона евра, али је драстично смањен број несрећа. Исто тако, док се не изграде обилазнице око појединих градова, нема безбедног саобраћаја. У Ужицу, преко 600 шлепера дневно улази у најужу зону центра града и ви можете полицијом регулисати саобраћај испред основних школа колико хоћете, али ако туда пролази толико шлепера у току дана, довољна је само мала непажња и ето несреће.
  Узмимо улазак из Мађарске, преко Келебије где је оном несрећном, Загребачком улицом из Суботице, технички немогуће да се одвија саобраћај док се то не реши обилазницом. Затим, обилазница око Врбаса, око Сомбора, Новог Пазара. У безбедан саобраћај држава мора да уложи знатна средства, али они који су контролисали НИП, нису се обазирали на ово већ су рекли да они не могу толико да уложе у инфраструктуру, већ је битније да они имају зараду, а сада од драконских казни, имају огромне приходе. Ми смо предлагали да се тај новац од казни улаже искључиво за уклањање црних тачака као што је то Стопања код Крушевца где људи свакодневно гину да то више није могуће и биће тако док се не реши проблем пруге и пута, да буду у нивоу. Огроман је број таквих случајева широм Србије. Ми смо предлагали закон за који смо знали да ће много коштати државу и знали смо да то неће моћи одједном, знали смо да је то дуг процес, али, ако се сваке године разрешава по један број црних тачака, то значи безбеднији саобраћај. Ни то нисмо успели. Затим смо молили поједине локалне управе да поштују Просторни план Србије, да поштују стратегију развоја саобраћаја која је усвојена у парламенту, али не, многи проблеми у саобраћају се решавају по политичкој линији, односно, одређени политичар са својом групацијом поставља услов Влади, да би је подржао, да му се уради то и ти, иначе неће подржати Владу, тако да ми имамо ситуацију да се не поштује Стратегија развоја саобраћаја, која је, понављам, усвојена у парламенту, већ се прихватају пројекти који никада нису ни ушли у ту Стратегију, чак ни као алтернатива. Како је могуће да се ради ауто пут на делу где је дневна фреквенција саобраћаја 2.000 возила, али не и на делу где је 26.000 - 27.000 возила? Ми се стално поводимо за Европском унијом и свака друга реч је Европска унија. Па, ако је у интересу ЕУ да помогне, хајдемо да онда уђемо у заједнички посао, да нам помогну разним олакшицама. Ја сам, као министар, био против изградње ауто пута ка македонској граници јер на том делу пута, ван летње сезоне у Грчкој, дневно прође 2.000 возила. Да би ауто пут био безбедан, мора да се одржава, а одржава се од наплате путарина, што је немогуће ако тим путем прође 2.000 возила дневно. Ако суто путем не прође 8.000 аута дневно, технички је немогуће да се тај пут одржава. Приоритет је требало да буде ауто пут Хоргош-Пожега-Бар и Ниш-Димитровград. Ми смо улагали 1.600 евра у одржавање километра ауто пута, што је вишеструко мање од европских стандарда. Са толико пара могуће је само премазати хону ховил и промените саобраћајне знаке. Изузетно мало средстава се улаже у инфраструктуру и сваке фодине све мање и мање јер се средства која се добијају од путарине користе за изградњу нове путне инфраструктуре, а она чије одржавање треба да се финансире тим новцем, пропада.
  Ја сам, као министар био изричито против оног искакања полиције из жбунова која се крије да би радарима уловила некога ко, тобоже, вози преко ограничења. Они треба да буду видно обележени, уочљиви за возаче да би се сваки возач припремио и смањио брзину, али, не, поента је само да се узму паре. То је превентивно деловање и на тај начин се доприноси безбедности саобраћаја.
  Да ли може било која полиција да осигура безбедан саобраћај на Газели којом дневно прође 160.000 возила. Да ли је могуће да Београд 20 година прича о изградњи моста, о изградњи обилазнице која ће извући саобраћај из градске зоне. Све то иде јако споро и ове године и поред изузетних напора министра Мркоњића којег ја подржавам у потпуности, али нема средстава за улагање.
  Обилазница око Београда је неопходна да обезбеди безбедност саобраћаја и не може се ауто пут тек тако увући у градску зону и користити као градска саобраћајница, ако нема посебне заштите. Да ли је могуће да град Београд икада схвати да мора више да учествује и изградњи обилазнице? Друго, непоходна је изградња моста Земун-Крњача јер ће то смањити саобраћајне гужве, а самим тим и повећати безбедност.
  Немогуће је више преко улице 29. новембар, преко Дорћола, излазити на Панчевачки мост јер фреквенција саобраћаја расте из године у годину и технички је више немогуће. Не могу се више опасни материјали возити кроз центар града, кроз најужу зону и одвозити у панчевачку индустрију. На срећу, до сада није било неких већих трагедија, али то мора да се реши.
  Зато, још једном понављам, ја нисам само за казне и нисам да се такмичимо ко ће да пропише већу казну, јер, узмите да кренете од Београда до Чачка, колико времена треба јер неки неодговорни нису дали да се уради концесија која је могла да обезбеди безбедност саобраћаја на Ибарској магистрали. Узмимо претпрошли викенд, 7 мртвих на Ибарској магистрали и да ли неко о тој безбедности размишља? Број аута код Лазаревца је 27.000, код Ћелија 17.000. и то не може бити безбедан саобраћај. Можете поставити радаре један до другог, али ту безбедности нема ако се на магистралном путу пређе цифра од 8.000 возила дневно.
  Ево, поштујте све саобраћајне знаке, ми смо мерили, узмите дане викенда, субота и недеља и пођите од Београда до Чачка, путоваћете 5 сати. Грех је био зауставити концесију. Речено је било да ће се радити паралелно са ауто путем. Зашто ових 10 км ауто пута није рађено у Војводини, а 10 км кренуло према Ибарској магистрали? Зашто само у Војводини? То питам оне који су срушили концесију, а знам да је то био услов да се подржи Влада, да се заустави концесија.
  Ми сада, као Србија, чашћавамо их новцем из НИП-а, кредитним линијама јер смо узели кредит за Бешку, за Темеринску и Новосадску петљу, за реконструкцију Нови Сад-Суботица, што је урађено пре три године. То смо их частили, цела Србија, за Београд-Вршац, за Београд, преко Срема, до хрватске границе, а Војводина ни једним делом није хтела да учествује да и Шумадија, Поморавље и Западна Србија добију безбедан саобраћај.
  Како се осећају родитељи из унутрашњости чија деца путују Ибарском магистралом, па су у голој води док се деца не јаве да су стигла. Да ли знате, господо, да је фреквенција саобраћаја на Ибарској магистрали неколико пута већа од саобраћаја на делу Нови Сад-Суботица? Вишеструко?!
  Зашто Грци нису урадили ауто пут кроз Грчку на Коридору 10? Њихов министар ми је лично рекао: "Господине Илићу, ми немамо интерес да градимо тај део јер је саобраћај миноран, осим у 2-3 месеца туристичке сезоне". Шта мислите, зашто и они не учествују у Хеленик програму већ годинама одлажу своје улагање од 100 милиона евра?
  Према томе, НАТО има за циљ да повеже све своје базе у Европи и зато нас увлаче у ту причу - хајде, радите ово. Још је у време Слободана Милошевића покренута иницијатива и за време мог мандата настављена, а то је да део ауто пута Београд-Јужни Јадран буде део Коридора 10, његов крак, али је одмах после бомбардовања то скинуто са дневног реда.
  Зато смо ми повезали Хоргош-Пожега, да бисмо искористили део коридора 10 као што је то урађено за Ниш-Димитровград. Стопирањем концесије ви сте све то избацили из игре. Хвала вам на пажњи.
 

- Поштована председнице, поштовани господине министре, поштоване колеге народни посланици, поштовани грађани Србије, пред нама је један од најважнијих закона у протеклих неколико година, без обзира ко је на власти, који треба да буде донет јер се тиче најважнијих ствари у животу, здравља, безбедности и живота грађана.
  Општи недостатак предлога закона чији је творац МУП је што неће утемељити формирање савременог система безбедности саобраћаја у складу са европском и светском праксом. Став МУП-а да се само драконским казнама може смањити број саобраћајних незгода у Србији, није у складу са савременим схватањима и донеће више штете него користи јер ће грађанима створити велики унутрашњи отпор према поштовању саобраћајних прописа. Прочитао сам један од ставова експерата или експертских група, а сада ћу вам ја рећи како ја, као представник возача у парламенту у овом тренутку јер овде имамо и владајућу коалицију која ће безрезервно подржати овај као и све остале законе које предложи њихова министри у Влади иако ја приватно знам шта они, приватно, као возачи, мисле о овом закону, а мислим да господин из МУП-а, узимајући моју дискусију на прошлом Одбору за одбрану и безбедност, зна мој став о полицији и људима који за смешно мале плате свакодневно ризикују своје животе и брину о нашим животима и безбедности у саобраћају. Схватите моје примедбе добронамерно, у интересу побољшања безбедности саобраћаја и спровођења овог закона, који ће, очигледно бити усвојен.
  Овде је један од колега, који тренутно није присутан, јуче поменуо антирадар. Зашто би полицији сметао антирадар у колима? Рецимо, да ја мислим да је то више манир помодних људи , односно, возача који су богатији па могу да набаве те уређаје који коштају 500-600 евра, зашто би тај антирадар сметао полицији. Тај антирадар сугерише возачу да је у близини радар и он ће смањити брзину. Зар то није циљ овог закона, да се на ризичним деоницама смањи брзина кретања возила и смањи ризик од изазвивања саобраћајне несреће?
  Хоћу отворено да вам кажем овде, а не да вам се додворавам као што ће ваши из владајуће коалиције. Грађани су огорчени на полицију када ради оно што је председник НС рекао, иза камиона, иза жбуња, из врзина искачу пред људе. Недавно сам био у ситуацији да сам возио 90км на сат, истина, 30км више него што је ту било дозвољено и полицајац је излетео на 3 метра испред аута под правим углом пред возило. Ризиковао је свој живот. Шта да сам, као што много грађана Србије мисли који су возачи, шта да сам га ударио? Човек не воли ни животињу да удари, а камоли човека.
  Према томе, едукација да, али у полицији да они схвате да ти радари нису касице, оне наплатне касице за ПДВ, него упозорење возачима, да то буде видљиво на бар 600 метара да возачи успоре. Министар Дачић је јуче рекао који део од тих казни иде полицији, а колико у буџет, а народ мисли да 100% иде полицији. Сви сада знамо да није тако. Онда се ствара додатни анимозитет код народа када се зна колико мали део иде онима који брину о животима и безбедности саобраћаја.
  Хоћу да скренем пажњу на нешто што сам мислио да неће бити у овом закону, да је сваки возач дужан да брзину прилагоди условима на путу. Малопре је господин Николић говорио о судским вештацима, судским експертима и знате и сами шта све може ту да се подведе и онда је увек крив возач. Мислим да је овим законом требало прецизирати неке ствари јер ако сам ја возио дозвољеном брзином, а на путу није било никакве сигнализације и деси се удес, ко је крив осим мене који сам требао да пазим и без сигнализације. Криви су путари који нису поставили сигнализацију, а они у закону нису поменути и нема санкције за њих.
  Још једном вас молим, због краткоће времена, због тога што имамо амо једанаест минута као посланичка група, хтео сам добронамерно да вам кажем још неколико ствари које би вам рекао сваки возач, сваки обичан грађанин, а ја сматрам да овај закон треба да смањи смртност на путевима у Србији. Многи су се бунили, чак и ја, за појасеве, али се показало да је везивање појаса довело до тога да се смањи број погинулих на путевима. Надам се да ће и овај закон томе допринети што је ваљда основна сврха овог закона, да смањи број погинулих на путевима, без обзира на све мањкавости овог закона, али ће се неповерење између грађана и полиције продубити, а ја желим као грађанин који схвата улогу полиције и њихов тежак задатак, мислим да је то поверење требало да се ојача и да се на неки други начин обезбеди полиција. Председник НС Велимир Илић малопре рече да неком министру финансија требају паре, а ја мислим да нам требају животи јер живот не може да се плати, наћи ћемо паре на другој страни, не треба да преко драконских казни пунимо буџет, а да се при томе безбедност саобраћаја не повећава. Остаје питање, како? Кажем вам, тако што ће интенција полицији бити, а то може да се уреди унутрашњим правилима и прописима службе, да не буде основни задатак радара да се наплаћују казне него да се заиста смањи брзина на ризичним деоницама. Имао сам толико. Хвала.
 

- Моје питање односи се на ово што се догађа са главним хашким тужиоцем Сержом Брамерцом који је најавио подизање оптужнице против главног уредника "Преса“ због непоштовања суда јер је, Боже мој, "Прес“ објавио транскрипте прислушкиваних разговора команданта ОВК Фатмира Љимаја које је он 2003. године водио из хашког притвора. Између осталог, оно што је такође необично јесте да Љимајеви акдвокати, унапред, значи, пре почетка суђења обећавају да ће он бити ослобођен. Како код било, главни хашку тужилац је током своје посете Београду, пре три дана, од српског тужиоца за ратне злочине, Владимира Вукчевића, затражио објашњење о објављивању транскрипта у "Пресу“ и најавио да је већ покренуо интерну истрагу у Хагу како би пронашао оног ко је "кртица“ и који је једном српском медију дао материјал да поведе једну широку истрагу у Србији.
  Ово јесте питање за министарку правде, госпођу Снежану Маловић, за министра културе и информисања, Небојшу Брадића, јер се овим поводом обратило и Удружење новинара Србије које се супротставило притисцима Хага на "Прес“ и медије у Србији. Наиме, шта каже Удружење новинара Србије? Пре неколико месеци, сазнали смо да је хашки тужилац критиковао српску власт због тога што се један лик из серије "Мој рођак са села", емитоване на јавном сервису, није о хашком суду изјашњавао са одговарајућим страхопоштовањем. Сада се хашком тужиоцу, како сазнајемо, не допада што је "Прес“ дошао у посед Љимајевих транскрипата. У оба ова случаја, реч је о притиску хашког тужиоца на српске власти, каже за "Прес“ Љиљана Смајловић, председница Удружења новинара Србије.
  Моје питање је шта ћемо ми урадити да заштитимо слободу медија у Србији, да заштитимо право српских медија да се баве истраживачким новинарством, да истражују злочине. А, по мишљењу многих компетентних адвоката, не постоји никаква одговорност ни "Преса“ ни других медија у том смислу што транскрипти разговора у Шевенингену немају ознаку поверљивости тако да сваки притвореник у Хагу, практично, преко адвоката, обавештен да му се разговори слушају.
  Питање је, наравно, да ли ће следећа посета Сержа Брамерца донети опомену да посланици који не учине кворум убацивањем своје картице у ове електронске кутијице, такође показују непоштовање хашког суда и да буду кажњени. Ствари су овде заиста доведене до парадокса, па или ће се ова држава озбиљније понашати или ће овај парламент почети да реагује о озбиљним питањима и коначно почети да поштује српску јавност, а пре свега, посланике.
 

- Даме и господо народни посланици, поштована госпођо председавајућа, поштовани господине министре, безбедност саобраћаја није политичко питање, то је, пре свега, стратешки интерес сваке модерне државе и то је стратешки интерес грађана Србије. Према томе, као да смо сведоци да на сцени имамо закон који је превазиђен за време у ком живимо, који је технолошки развој саобраћаја и саобраћајне инфраструктуре, па и самог живота учинио анахроним и да је било време да се један овако модеран закон донесе.
  Још 2005. године Министарство за капиталне инвестиције и господин Велимир Илић су направили Предлог закона о безбедности саобраћаја у веома добрим околностима, са веома моћним експертским тимом који је добио најбоље оцене и европских и светских стручњака. Тај закон немамо данас у истом облику пред нама већ измењеног и због тога овај предлог закона трпи овако озбиљне критике посланика и зато је на овај предлог закона стигло преко 250 амандмана, а по речима самог министра Мркоњића, већ је усвојено преко 80 амандмана и како он рече, остајемо отворени за усвајање још значајног броја амандмана. Самим тим се показује да онај предлог закона није требало кварити никаквим изменама.
  Оно што код овог закона треба да буде основни циљ, свакако је безбедност свих учесника у саобраћају, а оно што се овим, још увек амандманима непоромењеним Предлогом закона, уочава, јесте да је некоме био циљ само да се обезбеди веће, убрзаније и сигурније пуњење буџета, па морамо констатовати да то није случајно. Не верујем да је то била идеја ниједног од ресорних министара, ни господина Мркоњића ни господина Дачића, али се неко у Влади досетио, неко ко има значајне ингеренције да оствари пут новца као што су некада Кинези створили пут свиле, да на овај начин обезбеди и оних недостајућих 79 милиона евра које ће Србија морати да плати као одштету за поништену концесију, а сигурно ћемо морати да платимо. Наравно, грађани Србије морају да поднесу терет сваког неодговорног корака Владе.
  Оно што у овом предлогу закона очекујемо, свакако јесте да буде после свих расправа посланика, после озбиљног сагледавања свих амандмана, а данас смо добили уверавање господина министра Мркоњића да ће се о сваком амандману озбиљно расправљати и о онима који до сада нису усвојени, а имамо гаранције свих посланичких група да су озбиљно, одговорно и за добробит грађана Србије поднели своје амандмане, дакле, очекујем да тај коначан облик закона по изласку из ове Скупштине буде заиста у служби безбедности грађана Србије. То је циљ коме морамо сви тежити и надам се да ће овај законски пројекат надживети наше амандмане и трајати, за добробит свих нас јер треба да остане иза нас време када се у Србији морало возити са возачком дозволом у зубима ради лакше идентификације у случају несреће. Још увек, на жалост, имамо много таквих путева и наша саобраћајна инфраструктура није дорасла овим законским прописима са којима смо се угледали на Европу, али морамо стати раме уз раме са Европом и по осталим стварима и морамо убрзано, пошто смо већ велики део времена изгубили на доношење овог закона, надокнадити поправљање овог законско акта који је пред нама. Хвала лепо.
 

- Обзиром на развој догађаја, хтела сам, потпредседнице, да тражим дозволу од вас да своју дискусију отпевам, будући да је однос према парламенту такав да се закони који су од врло великог значаја могу гледати тек после Евровизије. Да ли је у реду да, рецимо, закон о електронској трговини, отпевам? Било би добро. Хајде да видимо да обезбедимо и музичку пратњу. Ово стварно постаје дисквалификација парламнета. Ради се о веома озбиљним законима и чуди ме да је и министар Милосављевић пристао да учествује у овако конципираном заседању. Значи, није реч о законима који су без значаја за грађане Србије.
  Пошто су колеге из СРС углавном говориле о општој безбедности производа, нећу певати, али ћу говорити о Предлогу закона о електронској трговини јер је Нова Србија озбиљна странка. Као странка која држави Србији нуди, не само европску будућност, већ стално подсећа на то да је наша земља одувек била у Европи као колевка европске цивилизације у целини и колевка многих универзалних вредности, ми поздрављамо сваки закон који ће допринети да повратимо властито достојанство као цивилизован, образован и интелигентан народ у држави која ће ускоро, после нових избора, поново водити људи који су и започели европске интеграције, донели многе инвестиције из света, понашајући се домаћински, демократски, одговорно према грађанима, али и институцијама државе које треба да надживе свакога од актуелних политичара. Мислим на министра Велимира Илића и владу др Војислава Коштунице.
  Дакле, добро је што коначно добијамо закон о електронској трговини, иако поново заостајемо за земљама у окружењу. Овај закон је Словенија донела 1990. године, Хрватска 2003., а Црна Гора, 2004. године. Додатни недостатак је што су предлагачи закона ово лоше пролазно време могли да искористе на много бољи начин, а не на пуко преписивање предметних закона. Упоредно, правни приступ, односно, поређење закона наведених земаља у окружењу говори у прилог изречене тезе да је предлагач, ваљда, због временског заостатка, буквално преписао законска решења, не би ли, на брзину показали да и ми коња за трку имамо. Штета је што није искоришћено, заиста, завидно знање наших стручњака који би у неком бољем тиму могли да направе и квалитетнији предлог закона.
  Посланици владајуће странке, подвучено жутим, се у скупштини понашају као понављачи. Понављају преваре и директне манипулације картицама по принципу од Бодрума до подрума, а када у томе буду ухваћени механизмом пројекције, налазе кривце у онима који су их ухватили и обелоданили поновљени лоповлук. Предлагачи закона никако нису понављачи. Они су често преводиоци туђих речи, не би ли се додворили ЕУ, а без размишљања о томе колике су специфичности наше земље у овој области, какве су потребе корисника или коментари необојене стручне јавности. Јесу овде одржани округли столови на ову тему, али, или није било довољно слуха или времена да се коментари експерата уврсте у ово законско решење. Кад већ толико тога преписујете и папагајски понављате све што вам разни европски комесари, ађутанти, амбасадори, па чак и шефови дипломатских протокола налажу, не би било лоше да сте усвојили чувени слоган из области екологије - мисли глобално, делуј локално. Да вам је једина мана преписивање које се у пристојним школама кажњавало укором, па и искључењем, не би било толико страшно. Страшније је што сте ви потпуно изгубили контакт са реалношћу, то што вас уопште не занима што 95% Србије живи на ивици егзистенције, што не могу да исплате кредите које сте им ви толико препоручивали, па остају без кола која су узели на лизинг јер немају пара за даље рате, а и без некретнина јер су себи обесили омчу хипотекарних кредита верујући вашим лажима о оснаживању српске привреде, акцијама од 1000 евра, бајци о "Пунту“ која је заменила стварност о оправданом бунту преварених, обесправљених и опљачканих.
  Нисте приметили крагујевачке штрајкаче глађу добрих 17 дана, али се зато, на 200 метара од њих одржавала градска прослава на којој се са разгласа чуло "људи, стигла сарма, навалите“. Коментар ове, готово, надреалне ситуације сам чула на вестима Би Би Сија. Да ли је могуће да сте толико изгубили осећај за своје ближње, за свој народ, да ћете урадити све да нас до краја деградирате пред светом као људе без елементарног саосећања, солидарности, осећаја било каквог заједништва. Шта вас брига што радници Робних кућа месецима штрајкују испред зграде председништва Србије, а када се испостави да их лепи Бора не доживљава као свој слатки грех, усуде се да блокирају градску саобраћајницу испред зграде Владе, оптужите их да малтретирају суграђане. Непрекидно делите Србију и хушкате један део народа на други, а све по принципу завади па владај верујући да ћете избећи праведни гнев људи које презриво гледате из затамњених аутомобила. Аман људи, наравно да је важно имати закон о електронској трговини, али је исто тако важно погледати у очи људима који су радили у великим трговинским фирмама које су отишле у стечај, а сада је најбоље да се сами повуку на гробље слонова.
  Да ли вам је познато да имате нови штрајк у Крагујевцу? Да ли ћете сада штрајкачима, као штрајкбрејкере, довести келнере са сармом, прстом или неким другим делом тела на менију? Кажу ваши медији да је тај који је појео свој прст, ионако био луд, а и све је измонтирано. Супер. Уместо да схватите шта се овде догађа као озбиљну опомену да ћемо сви ускоро полудети од ваше бахатости, ви и даље не реагујете. Важно је да су ваша деца, кумови, пријатељи, тајкуни и остали ВИП типови, сити, а народ нека гладује када сте га ионако већ прогласили лудим.
  Дакле, на самом почетку сам рекла да ми као странка која непрекидно има на уму национални интерес грађана Србије, не можемо да будемо против модерних технологија, електронских записа, интернета, методологије која је свет већ учинила глобалним селом. Будући да у Србији већ постоји огромна медијска блокада, каква, основано тврдим, на основу искуства у политичком животу, није постојала ни у време Слободана Милошевића, а највише подсећа на необрозна времена. Не само млади, већ и старији људи и људи средње генерације, окрећу се интернету, баве се истраживачким радом, "гуглају“ како би се то популарно рекло, сазнају све и свашта, учествују у полемикама на форумима где нема тамо неког Чанка који поново уводи познати комунистички вербални деликт и преки суд у име народа.
  Због свих тих људи који често и не поседују личне рачунаре, већ се каче на мрежу где и како стигну, од интернет кафеа, преко пријатељских и рођачких справа, до мобилних телефона, стварно је потребно уредити ову област. Утолико је закон о електронској трговини битан, али је предлагач, пре свега, требало да узме у обзир свеобухватније решење у виду закона о електронском пословању, будући да би се само тако обухватили сви облици коришћења информационо-комуникационих технологија у области пословања. Појам пословања је далеко шири и свеобухватнији од појма трговине, те је, самим тим, потребно шире и обухватније решавање пословања у електронском окружењу имајући у виду специфичности које интернет и електронска комуникација поседују. Интернет сваког дана добија неке нове појавне облике при чему 90% комуникације на интернету има економски карактер, а да није нужно у питању трговина у ужем смислу.
  Реч јесте о пословању које подразумева размену, оглашавање и продају огласног простора који зависи од посећености неког сајта. На неколико примера показаћу зашт овај Предлог закона о електронској трговини није довољно обухватио све видове електронског пословања. Рецимо, постоји нешто што се зове противправна употреба кључних речи. О чему се ради? Када одете на неки претраживач типа Гугла, ви одређени појам тражите тако што укуцате кључне речи. Подаци о садржају веб странице прилагођени претраживачима од којих су најпознатији Гугл и Јаху је иста, иако су невидљиви корисници, врло су важни јер се уз помоћ њих утврђује садржај и креирају тзв. Срч листе. Позиција на интернет претраживачима биће рангирана према задатим критеријумима претраживања, односно, кључним речима. Мета тагови не морају да кореспондирају са стварним садржајем страница. Претраживачи имају више критеријума за претрагу кључних речи. Нижи ниво подразумева да се кључне речи појављују само у оквиру веб презентације, а виши ниво, власник претраживача, формуларом захтева да га стави на листу и наводи кључне речи. Међутим, може затражити савет од претраживача коју кључну реч да употреби како би га крајњи корисници лакше пронашли што заправо значи да се ради о куповини кључних речи. Није трговина у ужем смислу, него куповина нечега што је неопипљиво, али заправо представља електронско пословање. То значи да је софтвер подешен тако да поједини сајтови имају предност чак и када у потпуности не одговарају тематском смислу. Власници жигова трпе због овакве праксе јер потенцијални клијенти, уместо да одлазе на њихове сајтове одлазе на сајт другог лица које је купило њихов жиг као кључну реч. Овде је реч о нелојалној конкуренцији јер стварање могућности забуне готово да и не постоји, а само укуцавање жига у претраживач није повреда жига.
  Следећи феномен који постоји, а који није обухваћен овим Предлогом закона о електронској трговини је противправна употреба мегатагова, а то су софтверски параметри хот мејлова, односно, код у коме се пишу веб странице. У мегатаговима налазе се разни подаци о ХТМЛ документу који би требало да садрже и основне податке о садржају веб странице, нпр.аутора, кључне речи, опис документа... Мегатагови не морају да кореспондирају са стварним садржајем страница. У форми мегатага поједини аутори наводе име конкурента у намери да привуку његову клијентелу. Правни проблем настаје када неко свесно употребљава одреднице које не кореспондирају са сајтом или су у директној вези са сајтом пословног конкурента како би привукао клијентелу на свој сајт. Опет је очигледна опасност од нелојалног коришћења, чак и злоупотребе туђе репутације и пословног реномеа.
  Трећа појава која није третирана овим предлогом закона је недозвољено линковање. Линк представља, односно, означава везу између два различита фајла или различитих делова истог фајла, односно, било које информације у електронском облику. Јесте уобичајена пракса повезивање линкова веб страница без изричитог одобрења власника линковане странице због обостране користи. Међутим, неке форме линковања опет имају облик нелојалне конкуренције која је забрањена чланом 22. Закона о трговини. Дубоко линковање постоји када линк са једног сајта не води на насловну страницу другог сајта већ на поједину страницу унутар њега чиме се наслов једноставно прескаче. Даље, ово сада звучи прилично компликовано, али ћу на крају објаснити, реч је о могућим злоупотребама.
  Фрејмовање је технологија која омогућује визуелну поделу монитора на више различитих делова, од енглеске речи фрејм која значи оквир. Иако нема оштрих разлика између дубоког линковања и фрејмовања, разлика је у томе што код фрејмовања не долази до промене УРЛ адресе, па корисници уопште не могу да примете да у ствари посматрају садржај који је постављен на другом сајту. Власник сајта, практично, инкорпорира садржај туђег сајта у свој фрејм. Шта то значи? Сликовито речено, поглед кроз фрејм је као када бисте направили прозор у комшијин стан и из вашег стана гледали у његову собу. Тако и посетилац сајта остаје на првобитној страници гледајући кроз фрејм садржај другог сајта. Највећи проблем, као и код дубоког линковања односи се на губитке накнаде за рекламни простор. Српски речено, рекламирање на интернету није само вид маркетинга већ је за многе то извор прихода и све активности које обављају су у функцији што веће посећености њиховог сајта.
  На пример, ако продаја рекламног простора на телевизији зависи од гледаности, продаја електронског огласног простора зависи од посећености сајта. Познато је да комерцијалне телевизије у настојању да обезбеде што већу гледаност плаћају права преноса разних спортских догађаја, осмишљавају емисије и слично, а за узврат очекују приходе од рекламе. Што је телевизија гледанија, то је реклама скупља. Тако функционише и интернет. Зато је и нужно овакве појаве санкционисати законом, а најприродније би било да су оне санкционисане у оквиру једног обухватнијег закона о електронском пословању.
  Још један од битних разлога за тврдњу о мањкавости закона о електронској трговини јесте и чињеница да наш кривични закон предвиђа седам кривичних дела који имају заједнички објект заштите безбедности рачунарских података, односно, информационих система у целини и поверење у истинитост свих података. Прво, праћење рачунарских података и програма, друго, рачунарска саботажа, треће прављење и уношење рачунарских вируса, четврто, рачунарска превара, пето, неовлашћени приступ заштићеном рачунару или рачунарској мрежи, шесто, спречавање и ограничавање приступа јавној рачунарској мрежи и седмо, неовлашћено коришћење рачунара и рачунарске мреже.
  Као некакав закључак намеће се да је очигледно да је ова преписивачка, брзинска школа довела дотле да не буде донесен стварно озбиљан и обухватан закон којим би се третирао феномен електронског пословања у целини. Уместо тога, ми ћемо вољом владајуће већине која може да гласа и присуством духа у виду картице, одсуством тела у виду боравка на неком другом месту, лепшем и динамичнијем од скупштине, донети овај закон о електронској трговини. Тешко нам је да уважимо чувену опаску да се све може допунити и разрадити подзаконским актима јер закони треба да се доносе јавно, а ако за то нема воље, прогласимо диктатуру, укинимо скупштину, клонирајмо особу у улози председника Србије како би коначно био one man band, само нас немојте уверавати да је боље нешто него ништа и то баш ви који сте за изборну кампању за Брозовог најбољег политичког ученика изабрали песму "Што не може нико, можеш ти“.
 

  Информативна служба Нове Србије