ВЕСТИ::: 05.05.2009. СКУПШТИНСКА ИЗЛАГАЊА ПОСЛАНИКА НОВЕ СРБИЈЕ АЛЕКСАНДРЕ ЈАНКОВИЋ, АЛЕКСАНДРЕ ИЛИЋ И ЗЛАТЕ ЂЕРИЋ
|
|
- Поводом посланичког питања
које сам 30. априла у Народној скупштини упутила министру за рад и социјалну
политику, господину Расиму Љајићу, имам додатак, обзиром на то да нисам добила
адекватан одговор, те морам то питање да продужим. Ради се о учествовању
представника Министарства рада и социјалне политике, тачније, директора Управе
за родну равноправност, Наталије Мићуновић, познатије као ћерке професора
Драгољуба Мићуновића, састанку у Палати Србије о питању родне равноправности,
одржаног 25.-ог фебруара где је Косово представљено као
држава, као једна од шест држава чије се право равноправности разматра.
Господин Љајић је рекао да је нормално што се
разматра стање родне равноправности у шест република јер се ради о републикама
које су настале из бивше СФРЈ и том приликом је рекао неистину. Наиме, овде имам
прилог са тог семинара где је изричито речено да се ради о стању родне
равноправности у шест држава: Албанији, БиХ, Косову, бившој југословенско
републици Македонији, Црној Гори и Србији и на страни 18 врло јасно је
постављено питање родне равноправности у држави Косово, а на страни 19 у држави
Србији. Будући да су на том семинару, сем госпође Наталије Мићуновић као
директора ове агенције, односно, Управе за родну равноправност у оквиру
Министарства за рад и социјалну политику, коју је господин Љајић
једино идемтификовао као познату особу, учествовало је још три представника исте
дирекције, госпођица Мира Марковић, невероватно познато име, госпођа Весна Јарић
и Кростијан Павловић.
Моје питање је да ли господин Љајић мисли да је
Косово независна држава? Да ли ће се остатак Владе од оваквог става оградити и
шта ће се предузети да никада више представници Владе Републике Србије и
представници министарства на мала врата не признају лажну државу Косово на
територији Србије? Тим поводом, мислим да би било добро и ставићу на располагање
овај материјал представницима медија и посланицима који су заинтересовани, а и
вама, госпођо председнице Скупштине.
|
|
- Поштована председавајућа,
даме и господо народни посланици, у вези Предлога закона о професионалној
рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом, предложила сам амандман на
члан 7, тако што се у члану 7. став 1. тачка 4., после речи "прихвати“
додају речи "стручно одабрану и понуђену“.
У току спровођења рехабилитације ради запошљавања
особа са инвалидитетом свакако је важно да постоји обострана сарадња и да права
треба да проистекну из обавеза. Баш зато, веома је важно да у свему буде у
потпуности поштована свака лична и професионална особеност особе са
инвалидитетом те се мора понудити стручно процењена и одабрана професионална
рехабилитација. Само тако одређена права особе са инвалидитетом даје обавеза
која се мора поштовати. Овако непрецизна и уопштена обавеза ствара могућност
само за формалну примену закона и довођење у некоректну ситуацију особа са
инвалидитетом које сигурно заслужују већу пажњу и бригу овог друштва. Да би се
искористило дато право и прихватила понуђена обавеза која је императивног
карактера, неопходно је да понуђена професионална рехабилитација буде стручно
одабрана што је и гаранција успеха у постизању професионалне оспособљености и
прилагођености.
Неопходно је имати у виду и потребну мотивацију
особа са инвалидитетом којима се мора помоћи у оспособљавању, стручним
усмеравањем и откривањем личних афинитета. Усвајањем овог амандмана, члан 7.,
став 1., тачка 4. би гласио: “Особа са инавалидитетом има
обавезу да прихвати стручно одабрану и понуђену професионалну рехабилитацију“.
Хвала.
|
|
- Мој амандман се односи на
то да се у члану 31. после става 2, додаје став 3 који гласи: прописани услови и
критеријуми за спровођење мера и активности професионалне рехабилитације особа
са инвалидитетом, редовно се обављају писаним и електронским средствима
информисања.
Наиме, особе са инвалидитетом ипак треба редовно
обавештавати о свим мерама које се предузимају да би они могли прописано да се
рехабилитују. Средства информисања која су доступна треба да им континуирано
преносе информације о прописаним условима, критеријумима и стандардима за
спровођење мера и активности професионалне рехабилитације. На овај начин би
целокупно друштво било обавештено о корацима који се предузимају да наши
суграђани који имају овај проблем могу равноправно да се афирмишу. На овај начин
би се, такође, створила позитивнија атмосфера према професионалној
рехабилитацији особа са инвалидитетом. Наиме, особе са инвалидитетом чине
највећу и најугроженију мањину на свету па тако 10% светског становништва живи
са инвалидитетом. То је преко 650 милиона особа широм света, а ако се томе
додају чланови њихових проширених породица, долазимо до застрашујуће бројке од
две милијарде људи који свакодневно живе са инвалидитетом. На жалост, за већину
особа са инвалидитетом у читавом свету, продавнице, јавни објекти, саобраћај па
чак и информисање, углавном су ван домашаја. Континуирано бављење питањем
информисања особа са инвалидитетом о критеријумима и стандардима за
спровођење мера и активности професионалне рехабилитације, а не некакав
кампањски третман, као и обично, на ивици политичке злоупотребе, неопходан је,
како за информисање самих корисника, тако и за информисање читаве популације.
Врло је важно да и особе које немају инвалидитет развију сензибилитет и добију
информације јер свако ће једном, у неком тренутку свог живота, вероватно
искусити инвалидитет услед болести, удеса или старења.
Сви посланици су добили ову публикацију која би
требало да нам пружи основне информације о остваривању права особа са
инвалидитетом. Не би било лоше да у неком од писаних или електронских медија
буду презентовани бар делови ове публикације.
|
|
- Испред Посланичке
групе НС поднела сам амандман на члан 21. Предлога закона о професионалној
рехабилитацији за запошљавање особа са инвалидитетом, где у ставу 2. тачка 2.
цифра 20%, замењује се цифром 40%.
Образложење је да накнаде за особе са
инвалидитетом у висини од 20% минималне зараде, није довољна и свакако је треба
увећати. Минимална зарада у целокупном износу, какав се данас предвиђа законом,
није довољна да задовољи основне потребе, а камоли 20% од те зараде да би се
пружила адекватна помоћ особи са инвалидитетом која је прихватила нови програм и
ушла у програм професионалне рехабилитације. Увећање које подразумева да та
помоћ буде 40% од минималне зараде би, донекле била помоћ која би особи са
инвалидитетом могла истински бити стимулација да се определи за укључивање у
програм мера и активности, пре свега, ако имамо у виду да овај закон доносимо да
бисмо променили свест неких послодаваца, а знамо колико је то тешко и са каквим
проблемима се суочавамо, чак и код здравих људи, мислим, пре свега, на
свакодневна отпуштања, а овим законом ми покушавамо да пробудимо свест
послодаваца и код целокупне популације или свих грађана Србије према овој групи
људи.
Оно што јесте циљ овог закона јесте ангажовање
свих друштвених ресурса, па и економских, да се особама са инвалидитетом помогне
у њиховом укључивању у живот, али, пре свега, право на рад и укључивање у радни
однос, осећање сигурности, осећање корисности себи и својој друштвеној заједници
свакако битно помаже себи.
Ово је осетљив закон и из његовог предлога који
смо имали и за који смо се трудили сви у својим посланичким клубовима да
квалитетно поправимо, што се показује и бројем амандмана и њиховим садржајем,
сматрам да ће врло брзо овај закон морати да доживи неке промене у својој
пракси, али га треба што пре почети примењивати.
Оно што није добро, није добро да се тим законом
не бави озбиљније оним што сам у свом начелном излагању већ рекла, пре свега,
Министарство рада и социјалне политике, јер не сматрам да је Министарство
економије и регионалног развоја у потпуности компетентно да одговори оваквом
задатку. Више ми то изгледа као неки маркетиншки трик, него на стварно бављење
овим најостељивијим проблемом нашег радно запосленог становништва. Хвала.
-
Испред Посланичке групе Нова
Србија поднела сам амандман на члан 36. где тражим да се у ставу 2. тачка 2.
цифра 10% мења цифром 20%, а односи се на проценат запошљавања инвалидних лица у
привредним субјектима.
Код привредних субјеката који се баве запошљавањем
особа са инвалидитетом је веома важно повећати проценат укључивања ових особа
које веома тешко долазе до запослења. Законом се морају одредити сви они који су
у обавези да запошљавају особе са инвалидитетом и проценат од 10% је заиста
недовољан и не одговара потребама друштва. Ако знамо да имамо 700.000 лица са
инвалидитетом, да је од тога 300.000 радно способно, а да је само 13% њих
урадном односу, значи, око 20.000 људи, онда видимо да то не одговара стварним
потребама и бојимо се да пракса неће одговорити на прави начин овом закону.
Оно што треба да буде код овог закона, када он
напокон заживи, уочиво и видљиво, то јесте његова примена на делу. Свакако да је
недостатак системских решења код овог осетљивог питања видљив и очекујем заиста
квалитетније промене у законодавству и надаље, очекујем да у томе будемо
јединствени, јер то је проблем који се тиче свих нас и који нас погађа и искрено
је већина политичких актера и институција заинтересована да се овај проблем
реши, али, морамо водити рачуна о томе да, пре свега, нисмо реални у могућности
да одговоримо ономе о чему причамо, да то не буде празна прича, да ми свакако
имамо радикализацију штрајкова. Водите рачуна о томе да ће из ових штрајкова
изаћи нови инвалиди. Ми отпуштамо здраве и бојим се да нећемо моћи, осим овако
декларативно и маркетиншки, да заиста одговоримо потребама ових лица.
Информативна служба Нове Србије