АРХИВА / 2009 / АПРИЛ

 

ВЕСТИ::: 15.04.2009. ОБРАЋАЊЕ ПРЕДСЕДНИКА НОВЕ СРБИЈЕ И ШЕФА ПОСЛАНИЧКЕ ГРУПЕ НС ВЕЛИМИРА ИЛИЋА И ПОСЛАНИКА НОВЕ СРБИЈЕ ЗЛАТЕ ЂЕРИЋ И АЛЕКСАНДРЕ ЈАНКОВИЋ У НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

        

- Поштована председавајућа, поштовани народни посланици, мени је задовољство да слушам ову тему и да владајућа коалиција потенцира неке проблеме које не види садашња Влада, али не може то да дође на дневни ред, да се то разреши.
  Ја бих поставио питање - ко је зауставио концесију која је имала намеру да отвори Србију, да отвори Дивчибаре, да отвори Златибор, Тару, да отвори те лепоте Србије, ово о чему је господин посланик говорио: Пријепоље, Милешева и све оно што је у Србији највредније?
  Ми, једноставно, нисмо дозволили да се раде сви ти пројекти који су кључни за Србију - ова Влада их је зауставила.
  Ми смо градили прилазне путеве према Дивчибарама. Ми смо радили и почели Стару Планину, пут - али џаба је урадити објекте, ако немамо путну инфраструктуру. Ми смо почели Голију да отварамо, дошли смо до Рашке с једним добрим и квалитетним путем. Мене душа заболи кад слушам председника Србије како говори како није урађен километар коридора, а заборавља да је урађена Борова глава, да је урађен пут комплетно реконструисан до границе Македоније до Црне Горе, до Хрватске границе, до Румунске границе итд. Прво смо имали договор са ЕУ да урадимо и рехабилитујемо постојеће аутопутеве, а онда да се крене у изградњу нових.
  Зашто сте се толико само залепили за тај део према Македонији? Доле има саобраћај 2000 аутомобила дневно, на Ибарској магистрали код Лазаревца - 27000 аутомобила дневно, по мерењима које је радио наш Институт. Према томе, пројекат Лађевци аеродром - заустављен је. Мало је требало, ми смо усавршавали тај контролни торањ да буде и за војни и цивилни део. Заустављене су Поникве и обилазница у Кужици које су изузетно важан пројекат да отворе читаву регију Западне Србије као туристичку дестинацију. Да не причам колико је уложено у инфраструктуру Дивчибара, у пут до Богдановића брда с Мионичке стране и са Ваљевске стране који је комплетно завршен. Само је био договор да се то споји са постојећим аутопутем који је почетком године требало да се ради и то деоница Обреновац - Уб.
  Према томе, господо, ви желите да доведете туристе, и то форсирате, тамо где Србија нема саобраћај, па Грци немају аутопут до Солуна, а ми хоћемо да направимо и да им доводимо саобраћај из Европе, а не мислимо о себи самима, о нашем туризму, о нашем развоју, о авио саобраћају који треба да развијамо за наше грађане. Зашто се Копаоник укочио, пројекат који смо почели, који је подигао број туриста вишеструко? Да не причам даље, али многи пројекти који су веома важни за Србију заустављени су. Ми смо радили пројекат Жиче. Зашто је и то стопирано и није доведено до краја?
  Видите, сада нема средстава за експроприацију. Како да се уђе у кредитне линије, како да се уђе у нове разговоре ако Србија што је дужна да би могла да направи пројекат и конкурише да уради експроприацију? Према томе, ко нема за експроприацију, нема разговора о било каквом раду даље и било каквој сарадњи са банкама, наравно и са финансијским институцијама које треба да подрже пројекат.
  Ви се само борите и дижете неку медијску кампању и једну празну причу. Убисте нас више са неколико десетина Пунта. Данас се продаје пет Пунта. То су ударне вести у целој држави. Зар је то толико значајно за Србију? Ко вас је овластио, ко вам је дао право да финансирате и субвенцију вршите на ауту који је сто посто увозник у Србији? Шта Србија добија од тога? Шесто и нешто евра по Пунту, а стимулише, врши субвенције са 1000 евра. Ко вам даје право за то? Узмите 500 радника и израчунајте колике су њихове месечне плате, годишње плате, а колико дајете субвенција само на производњу. То није ни трећина онога што се враћа кроз личне дохотке радника. Ми хоћемо аутомобилску индустрију, једну озбиљну производњу где ће учествовати српска привреда и српски кооперанти.
  Причате овде о туризму, па туризам је значајан за пољопривреду да потроши оно што наш сељак произведе, али како у пољопривреди кренути, како после спојити са субвенцијама које не вршите? Пошто је џак вештачког ђубрива? Колико је прошле године поскупела сетва? Са чим ће сељак да посеје? Јутрос сте поскупели нафту и бензин. Докле мислите? Шта ви мислите, па баба Симана може да води финансије државе кад види колики је буџетски дефицит и само разреже - ово на таксе, ово на ово, ово на оно... Да ли ви схватате да ако гиганти не прораде, ако привреда не профункционише, да ми не можемо опстати и пунити буџет?
  Да ли министар економије који је угурао и туризам и све код њега у свој сектор и приватизацију, да не причамо каква је приватизација итд, па знате да сад стаје и "Сартид“, стао је Бор, стао је Мајданпек, стаје са електронском индустријом, па шта је са тим уговором са "Фијатом“? Нема ни од тога ништа, господо. Шта је са Врањем, са Лесковцем, са Вискозом, са Раковицом, са ИМТ-ом, са Змајем, Лолом Рибарем? Причате да ће се вршити рециклирање аутомобила, да ће радити неколико десетина људи, а тамо је радило 7.000 радника. То је био највећи српски излив. Шта је са "Петољетком“?
Да ли схватате да не можете пунити буџет више на овакав начин што ћемо повећавати таксе и акцизе и разноразне дажбине на ситно да би преживели?
  Причамо - штедећемо кафу. Знате да смо уфитиљили, како наш народ каже, ако смо се свели на причу да ћемо мање пити кафу, да нећемо имати чај да попију посланици или чланови Владе итд. Председник прича неки дан да је парламент преогроман, да треба да се смањи на пола. Молим вас, сви критикују парламент, па да ли ви схватате да је ово институција која је најмоћнија, тако треба да буде, у Србији, да је сви поштују и уважавају, да овде све потиче. Ви је потпуно заобилазите и са економијом и са најбитнијим питањем о Косову, Еулексу. Ви долазите једноставно у позицију да сами одлучујете, а ништа не долази што је значајно у овај парламент.
  Сви налазите за сходно да искритикујете парламент и посланике. Откуд вам храброст? Хајде да укинемо парламент. Што га не укинете? Што то не предложите? Знате ли да Влада тренутно има више чланова министара, саветника, државних секретара и помоћника, много више него укупно парламент што има народних посланика и особља које га опслужује. Погледајте статистику, па видите где су уштеде. Зашто сте стали са уштедама кад је дошло на ред министарства? Питао бих госпођу Калановић да ли неко у свету има министарство за НИП? Где то постоји у једној држави света? Зашто служи, да једну гомилу пара ставимо Влади на располагање, да обиђемо парламент и да они те новце дегажирају по министарствима, како је воља владајуће коалиције.
  Зашто се не достави саобраћају своје у буџету, просвети своје, наравно, екологији своје, итд? Нигде на свету не постоји министарство за национални инвестициони програм. Који су његови приходи, које зараде итд?
  Нећу вас даље смарати са овим, али теме су веома интересантне и ја вас молим, вратите ове озбиљне теме, нарочито економске теме у парламент, где им је и место. Врратите све инвестиције да прођу кроз парламент, да се овде продискутује и да се овде разговара са тим инвестицијама. Не дозволимо више да од нас једноставно правите овде марионете које треба да дођу да одлучују где ће ко седети, како ће изгледати сала, да је то репрезентативно итд, а да крупна питања доноси једна шачица људи за које видимо да су годинама неуспешни. Хвала.
 

- Даме и господо народни посланици, поштована председавајућа, поштована госпођо министар, мада сам очекивала господина министра Љајића да ће бити данас известилац, али не мења ствар, рећи ћу оно због чега сам издвојила мишљење, пошто неће битно утицати на каснију дискусију, где сам овлашћени известилац по овим тачкама дневног реда.
  Када се на неком одбору издвоји мишљење, обично је то због неслагања са самим текстом закона о којима се расправља, па ма шта значио сам садржај закона. У мом случају није тако, јер не сматрам ове законе толико лошим, они произилазе или се ослањају на националну стратегију, запошљавања коју је донела прва влада Војислава Коштунице за период 2005-2010. године, самим тим да је у некој области донета национална стратегија, у Србији показује озбиљност приступа једном оваквом озбиљном проблему, у овом случају најосетљивијем, проблему запошљавања. Тај озбиљан приступ је иначе био манир владе Војислава Коштунице.
  Моја жеља да издвојим мишљење и у томе што бих могла да кажем, да је закон требало донети далеко раније. Све законе је требало донети увек далеко раније. Никада није на време донет неки закон, јер они чије ће законом проблеме уредити увек су привилеговани у односу на оне губитнике који нису имали среће да се на њихов случај или на њихов проблем примени неки касније донет закон или обрнуто.
  Оно што јесте подстицај да мишљење сепаратишем је организација дневног реда и место које ови закони узимају у редоследу на овој седници, у којем има по мало за сваког, мислим министра, неког посла, ангажовања, ништа коначно, ништа заокружено, па онда није окончано ни решено до краја. Први део закона о изгледу и употреби грба, заставе и химне, је као симболична тачка којом пророчки најављујемо једну нову етапу рада у овом дому, сложно, готово једногласно.
  Чак је у сврху тога дошло до избацивања СРС, ваљда да би оркестар звучао хармоничније.
  Након тога следе тачке дневног реда које обједињују 13 закона у две тачке из области екологије, изузетно важних, али неоправдано су остали још неколико закона у процедури из исте области, а не разматраних. Опет све недовршено. Било је време да се сви заједно донесу у овом дому.
  Потом, конвенција и међународни споразум, њих 19, ни мање ни више, а после тога стидљиво, да се Власи не досете, закон о политичким странкама, кључни закон ове седнице, уз још један који иде у следећој тачки дневног реда, гарниран са другим законима, као лоша шницла прекривена прилозима - закон о привредним коморама.
  Колико смо видели, не доносе се овде закони само да уреде неку област, већ и да демонстрирају моћ појединих министара у Влади, да наметну, ако не снагу аргумената, а оно снагу уцене у раштимованом оркестру коалиционих партнера који чине Владу.
  Потом имамо тачку у којој опет имамо три закона, од којих је кључни онај о туризму, што га је јуче немушто бранио потпредседник и министар "млађани“ Динкић, убеђујући јавност Србије да сви ови што су остарили и остали без посла, не доколичаре, јер доколица је зао друг, јер мисли се у њој изроде, већ скије на ноге, штапове у руке, па на жичаре и скијалишта, нашу инвестицију века, јер, ми смо, иначе, били велесила одувек у овом спорту. На скијалиштима и скакаоницама смо као риба у води, скоро као Скандинавци, још мало.
  Овим ојађеним, отпуштеним и превареним препоручујем само други део ове спортске рекреације, онај који се односи на то да узму штапове у руке, било лето или зима, већ ће они знати, у недостатку штапова могу и мотке. Овде је ипак изнедрен онај народни стих "кад се дигне кука и скијашки штапови, биће“, па онда даље иде гусларски инструментал.
  Након овога тек долазе ова два закона, изузетно важна, ово сада заиста личи на фразу, закона који уређују једну од најважнијих области и тема Србије, већ дуже време тему која заслужује да се њоме озбиљно бавимо и о њој озбиљно бринемо. То су Закон о запошљавању и осигурању за случај незапослености и Закон о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом.
  Рад и запошљавање треба да буду најозбиљнији предмет бављења овог дома, бар на једној седници у целини. Не само законске регулативе, већ узроци дубиозе у коју тонемо и начини борбе за њено превазилажење. Ово је моменат у коме неко мора престати да се позива само на један изговор - светска економска криза и покушати да тражи озбиљна решења да Србија не страхује од глади, немаштине и отказа.
  Сетимо се са којим смо жаром осуђивали Слободана Милошевића када је оснивао народне кухиње, а нама су оне постале бренд, позитивна вест у ударном дневнику РТС.

- Наравно да знам да је то у овом министарству, али заиста сам очекивала и господина Расима Љајића, пошто је он министар за рад и социјална питања и може много тога о овим законима да каже. Мислим да би рекао то врло сувисло и компетентно. Не замерите ми, али мислим да у једном министарству заиста треба оволико различитих категорија, да кажем социјалних проблема, буду сабрани. Не мислим да ће бити ефикасно решени, о томе ћу касније говорити, али заиста сам очекивала господина Расима Љајића, који је, признаћете, у овом моменту позванији да брани ове законе, ако већ други министар није могао, од вас.

- Даме и господо народни посланици, пошто нисам успела д поменем до краја онај најбитнији разлог за издвајање мишљења у преподневном излагању, користим ово време да завршим ту дискусију. Време опозиционим посланицима, чини ми се, понекад дупло брже тече него позиционим, то је наравно само шала. Успут да искористим, пошто сам посланик из Војводине, да кажем госпођи председници да има поздрав из Баната и замољена је да нама, посланицима из Војводине, толерише наш мало спорији акценат, па да нам да мало више времена. Пролазно време посланика из Војводине је мало спорије, вежбаћемо с Лалом који сам мало пре помињала.
  Стала сам код тога да је најновији, нажалост, српски бренд постало управо промовисање народних кухиња, узимање изјава у ударном термину дневника од корисника народних кухиња и благодети које оне доносе. Нажалост, народне кухиње су постале врло продуктивни привредни субјекти. Отишло се и корак даље, у 21. веку ми отварамо и продавнице за сиромашне. Као и бројне шарене лаже и ова је, кажу купци, једна од тих, јер ту се исто купује за паре, за новац. Само, они који ту долазе не знају где да га зараде. Долазе само они који га имају, да ли уштеђеног или још у неким скромним примањима.
  Сваки дан је све више отказа, нових инвеститора, инвестиција је слабо на видику. Оних 1.000 евра бесплатних акција нема нигде. Мислим да су грађани схватили да је бесплатан сир остао још само у мишоловци. Закон о запошљавању, овакав какав јесте, треба да створи, бојим се, још један привид Елдорада који само што није освануо у Србији. Одакле нам право да им не верујемо, питамо се ми. Можда зато што је све више оних којима је искључена струја, оних којима свакодневно шаљу друге инкасанте и оних који све више и чешће шаљу писма Скупштини, тражећи помоћ за неке елементарне потребе, најчешће за лечење својих најближих. Онда не чуди што Влада води врло специфичну кампању против парламента, користећи све расположиве медије, она на сваком кораку истиче како је парламент прегломазан и како много кошта.
  Најбољи парламент је, у ствари, онај који има само слику, а нема тон. Можда би било добро када бисмо и глас народа, који се још једино на овом месту и кроз овај парламент чује, јер ми смо ипак изабрани од овог народа, могли на неки начин да утишамо, а и да им уши зачепимо, јер не би онда чули о оним великим платама у јавним предузећима, које су и после силних смањивања ипак на толиком нивоу да коштају као осредњи посланички клуб у овом истом парламенту.
Влада и надаље само влада. Ако народ настави да запиткује, а не буде извршавао ону своју основну улогу - да гласа, могао би да доживи неку "Ибијевску“ судбину, па да му буде понуђено да буде замењен за неки бољи, послушнији или бар издржљивији народ или да га министарство замени за неки упола мањи. Волела бих да видим и тај тендер. Питам се у ком би министарству био.
  Мислим да смо ми полако и сигурно почели да добијамо поново једну партијску Србију са привидно непотребним институцијама, бар оне које имају придев "народна“ у свом називу.
  Ова Влада је успела да створи још једно невиђено чудо, баш као што је Андрић успео да створи привидни реализам, ми смо успели овде да видимо на делу привидну демократију и она подсећа на распад старогрчке државности. Све личи на државу, само нема никога ко би у то поверовао.
  Закон о запошљавању и осигурању у случају незапослености је, у ствари потребан и нужан, али дорађен и прилагођен стварним могућностима Србије. У овом закону се оперише немогућим категоријама или појмовима који спадају у немогуће или бар лицемерну категорију. Залажемо се за афирмацију рада и за то да се рад у Србији учини напокон исплативим.
  Тренутни тренд мера које спроводи Влада, а које ће спровести и овај закон, посебно ће погодити једну нову категорију становништва и квалификујем нови назив за даљу расправу, а то је радно отписано становништво. Чему еуфемизам о теже запошљивим категоријама? То су они који свакодневно примају отказе, чија је старосна категорија од 40-60 година живота, са 20 и више година радног стажа, које нико више неће запослити.
  Без обзира колико они буду активно у томе учествовали, минималан број њих, што су године живота веће, биће у прилици да стекне ново радно место или ново запослење. Морам да вам кажем да су то људи прилично истрошени, пре свега емоционално и радно и врло им је тешко да започињу од нуле и врло је тешко почети од неких преквалификација, које су нужне, а за друштво врло скупе, јер преквалификације захтевају, пре свега, да се консултује и Министарство просвете и да се неке ствари раде на дуже стазе, са објективнијим и тачнијим планирањем. Такво преквалификовање радног становништва није могуће без озбиљног укључења Министарства просвете. То захтева тимски рад унутар Владе, унутар различитих политичких опција, а то бар на први поглед изгледа немогуће.
  Оно што је у закону о запошљавању и осигурању у случају незапослености новина, то је свакако активна политика запошљавања и национални акциони план. Остављено је много тога индивидуалној креативности и индивидуалној активности.
  Овде постоји неколико чланова који ће оспорити спроводивост овог закона, које ће објективне околности оспорити. Прво, члан 59, који говори о финансирању активне политике запошљавања, буџет Републике Србије, за који знамо да би требало реално да га пуни привреда Србије, а привреда овако осакаћена, овако приватизована, овако осиромашена, тешко да може да носи саму себе, она нам најављује стално нова и нова отпуштања ради уштеде.
  Средства територијалне аутономије јединице локалне самоуправе су, такође, недоступна и знамо у каквим проблемима они грцају и да не могу да исфинансирају ни основне делатности у овом тренутку, којима сервисирају грађане. Сва трансферна средства према њима или касне или не долазе уопште. У тачки 4) Доприноси за случај незапослености, који ће такође трпети све остале рестрикције друштва.
  Тачке 3) и 5) и овом члану говоре о поклонима, донацијама, легатима, кредитима, каматама и другим средствима у складу са законом и другим изворима у складу са законом. То је нешто дискутабилно, што је познато у Шумадији под називом "може да бидне, не мора да значи“.
  Члан 67. који говори о оним незапосленима који имају право на новчану накнаду сви они, по престанку функције изабраних, именованих и постављених лица, уколико нису остварили право на мировање радног односа или накнаде плате у складу са законом. Именована, изабрана и постављена лица су људи из света политике и то грађанима мора бити јасно. Мислим да није поштено, јер то до сада није била у многим случајевима пракса, да се сви ми у политици служимо овим средствима која у овом тренутку, у овим мерама рестрикције, треба препустити, пре свега, грађанима који су у овој тешкој ситуацији без икакве кривице.
  Оно што мислим да провејава из члана 67. тачка 3), то је наговештај да би могло скоро 5.000 разних партијских службеника, запослених по разним јавним предузећима, установама, институцијама или државним органима, да остану без посла силом ових нових рестрикција, па да се ипак то премости. Мислим да свако ко је ушао у политику, пре свега је ушао са једном озбиљном биографијом, радном, животном и личном и да се препоручио грађанима да се бави решавањем њихових проблема, па би, пре свега, за пример и за даље бављење политиком морао прво да репи свој проблем, пре свега радни. Очекујем да ти људи имају те врсте квалификација, јер су већ негде као партијски стручњаци запослених по том основу. Није добро да професија - политичар добије на овој врсти атрактивности.
  Члан 69, посебно висина накнаде ће бити проблематична због недостатка средстава, мада се она овим законом умањује, али се број корисника и број оних који стичу право драматично увећава. Ми смо сведоци тога сваког дана, ма колико користили еуфемизме за оно што се догађа, ма колико покушавали да те категорије другачије именујемо, чињеница је да Србија улази у озбиљну дубиозу, економску, привредну и сваку другу.
  Дакле, није решење ни да овај парламент заћути. Људи ипак живе ван овог парламента и знају шта их тишти. Закон треба да се бави радом и запошљавањем. Ова два закона су, у сваком случају, заслужила бар једну потпуну седницу бављењем овим најзначајнијим проблемом Србије у овом тренутку. Ако Србија не буде радила, ако у Србији свако буде решавао само проблем своје основне егзистенције, Србијом ће завладати озбиљан страх. У озбиљном страху одлучују најнижи базични инстикти и емоције. Мислим да тада нећемо моћи да се определимо за рационалну политику. Другачије скрене визура и поглед грађана који се боре за голу егзистенцију. Не смемо бити узрочници очаја. Ми морамо понудити решења за излазак из кризе.
 

- Госпођа министар Калановић је рекла да у Србији данас има 758.387 незапослених. Питање је каква ће шифра бити за месец дана, пошто се предвиђају нова отпуштања од најмање 10.000 људи, а када прође пар месеци и дође више него тегобна јесен, онда ћемо осетити сво незадовољство народа коме су изневерена сва очекивања и ускраћена сва права па и право на рад.
  Знате, у психотерапији постоји један принцип који је примењив и овде. Често је много важније ко и како говори него шта говори. Садржај може да буде леп, а исход поражавајући.
  Госпођо Калановић, како да имамо поверење у вас и у министра Динкића после свега што сте рекли и урадили? Наравно да нико нормалан не би могао да буде против закона који за циљ има остваривање, како пише, највећег могућег степена запошљавања кроз стварање ефикасног и флексибилног законског оквира за обављање тих послова, али у ситуацији када нико нови није добио посао, осим по партијској линији или по линији непотизма, а посао губи најмање 10.000 људи месечно, прича о смањењу незапослености звучи као још једна бајка господина Млађана Минхаузена. Само да нам још овај министар, звани "хиљаду евра“, јер му је то омиљена новчаница била и за акције и за замену "старо за ново“ а сада је вероватно као подлога или као позадина, где само фали још слика његова, када би нам он рецимо могао да објасни како ће да реализује члан 78, по коме корисник новчане накнаде има право на здравствено, пензионо и инвалидско осигурање за време остваривања права на новчану накнаду. Основица за то је износ новчане накнаде. То је супер, да има и пара и да је снажно осигурање, али ако и ви и национална служба кажете да са мартом има 758.387 лица на евиденцији незапослених, ако исплате касне месецима, одакле ће министар економије који је сам себе прогласио најбољим министром на свету, таман да је и Худини или да је алхемичар, обезбедити новац и колико је за то месечно потребно из буџета?
  Пошто сте ви из извршне власти, видим, смешљиви, а по допуштењу особе у улози председника учинили сте и преседан у међународном праву демократских земаља тако што сте прекројили начело одвојености извршне, законодавне и судске власти, па сада ви као извршна власт доносите лекс специјалис, контролишете законодавну власт, што је стварно потпуно парадокс, очигледно је да немате баш најбољи контакт са реалношћу. Да само мало погледате кроз прозоре тих својих службених аутомобила или да се којим случајем одлучите да прошетате овим градом, видели бисте ову чувену игру скривања која се одвија по улицама, типа Булевара краља Александра, где људи беже, склањајући ове папирне кутије и ове тзв. хауба бутике, када наиђе полиција, која сама, када нико не види, купује од истих тих уличних продаваца јер им је таква куповна моћ. Видели бисте и људе који су постали вишак током ваших приватизација и успешног развоја тржишне економије, који су достојанство и професионалне квалификације упаковали у лако склопиве картонске кутије. Професори, инжењери, па и лекари, ту има више висококвалификованог кадра него код вас у Влади.
  Овим законом предвиђена је нека квалификација или доквалификација незапослених особа за дефицитарна занимања на тржишту рада ради повећања степена њихове запошљивости. Можда су се ови улични продавци самоиницијативно преквалификовали, па зашто их онда јуре органи реда када врховни орган ове земље, господин Тадић, окренувши свој лепши профил у "Утиску недеље“, са усхићењем гласа за младог незапосленог лекара који је медицински факултет завршио са просечном оценом преко 9, а сада се вратио у средњу медицинску, да се преквалификује. Ако је већ био тако егзалтиран светлим примером незапосленог младог интелектуалца, случајем кога би се сваки нормалан државник постидео, што се онда он не би преквалификовао, па рецимо се вратио у доба када је продавао луткице и сувенире које му је супруга правила?
  Да ли је најбоље, рецимо, да када са 50 година останете без посла, одлучите да се вратите у вртић, јер по усвојеном Закону о забрани дискриминације, нико не може да вам ускрати право на образовање, те да онда лепо тако подетињени дођете у националну службу за запошљавање и са овим остарелим и окорелим кадровцима направите "бренд њу“, пошто ви углавном енглески говорите, индивидуални план запошљавања у року од 90 дана?
  Наравно, у случају да вас неко претходно не стрпа у "Лазу“ или неку сличну институцију. Скупштину сте ви потуно обезвредили. Покушавате да нахушкате народ на посланике и то углавном на оне из опозиције који заиста озбиљно и одговорно раде свој посао, али на жалост, нису по мери страних сила које би преко жутих тастера да успоставе двопартијски систем под комплетном контролом. Када укинете државно финансирање опозиционих странака, остаће само да тајкуни купе парламент, распореде пар ликова који су по њиховој мери, а да председник Тадић, рецимо, ангажује своје ученике и да препишу законе ЕУ и то без превода. Шта има везе ако Тадић каже да парламент треба да има 125 посланика, што није у складу са Уставом, онда и службени језик у Србији може да буде Енглески. Не треба се држати закона као пијан плота, то је говорио онај ЈБТ, а од њега је остао овај БТ који каже да се не мора држати ни Устава.
  Не смете да изађете међу људе или вам се тај захтев гади јер стално имају неке приговоре, па министар економије више не треба да се меша у приватизације јер је све чега се Динкић дохватио, пропало, од приватизације РТБ Бор, Јат, рушења концесије, ту је једино био успешан, мислим у рушењу, уз за мало поништени гасни аранжман, и како било какву сигурност у запошљавању може да понуди човек који ни једно обећање није испунио.
  Пошто нећете да чујете свој народ ја ћу да вам прочитам пар коментара и то на Танјуг-ову вест од 20. фебруара 2009. године када је Влада у скупштинску процедуру упутила Закон о запошљавању и осигурању у случају незапослености. Каже, први коментар: ма, да, хоће да нам деле отказе, а сада хоће да запошљавају, као има пуно незапослених, ово толико смрди, да осећам кроз монитор. Извињавам се, каже Александар. Друга ствар - министар одређује квоту коју мора да постигне национална служба за запошљавање и шта када исте то не постигну, да ли се укида или смењује главни и одговорни уредник? Хоће ли то бити гледано на нивоу локала или на нивоу Србије, па ако се у Београду и Новом Саду запосли преко квоте, а у Сурдулици и Шиду, нико, онда, у просеку - сарма.
  Слушајте следећи коментар - шта је са гомилом људи који зврје на бироу и нису незапослени. Хоће ли они добити тих 50% просечне зараде док не нађу посао? И они морају да живе. У земљама ЕУ незапослени од 18 година имају имају социјалну помоћ док не нађу посао. Овде је нормално да не добијају ништа и да живе са родитељима који их издржавају док не умру. Држава тим истим незапосленима, са нула прихода, потражује новац за све могуће ствари, па и за вађење личних докумената који су најскупљи у целој Европи. Не може се стимулисати прозводња и потрошња ако се не може купити ни оно што се једе. Мислим да је Влада урадила врло мало на смањењу сиромаштва иако је последње гласање било велика опомена да је Србија дубоко подељена и да је борба пртив сиромаштва број 1. уместо да сте се сконцентрисали на то, ми читамо како је један батинаш добио милионе, читамо о крађама, управним одборима, малверзацијама, док се за социјално угрожено становништво не ради ништа. Завршетак, ова Влада не ради ништа. Занимљиво је да је ред о урбаном социологу, који је незапослен и који има 30 година. Следеће, прво подигну старосни праг за пензију генерацији која живи на бенсединима, сви знамо зашто и шта смо све прошли деведесетих. Сада када су откази почели да пљуште са свих страна као киша, они смањују максимално трајање накнаде на 12 месеци. Дипломирани машински инжењер, 59 година, зна да ради на компјутеру, зна енглески, одлично познаје своју струку, није крао па нема капитал и сада остаје без посла. Шта ће он да ради до пензије? Коме он треба? Може он да направи сто планова, зна да их направи, али га нико неће запослити. Брзо прође 12 месеци, а пензија је далеко. Следећи: ма, те бенефиције се односе на њихове партијске кадрове који као, фол дају отказ, узму лепу отпремнину, па се после опет запосле у некој лагодној државној служби. У Врању имамо Динкићев изум, људи се под претњом отказа прекомандују из Јумка у Замбер, а провизију поделе одабрани. Фирма пропада, а 800 радника се нађе на улици и то без икакве отпремнине или надокнаде. Овај закон сигурно се не доноси због њих.
  Да завршим са овим: СРАМОТА! Влада овим предлогом смањује права незапослених, смањује накнаду на 80% просечне зараде, иако је то до сада било 100%, смањује се време трајања примања накнаде за незапослене. Влада тим чином само смањује трошкове и ствара лажан утисак о смањењу незапослености на евиденцији Националне службе за запошљавање. Имала бих да вам прочитам још неколико хиљада коментара, али немам времена, а мислим да ћете ускоро почети да се са тим коментарима срећете уживо на улици.


 

 

  Информативна служба Нове Србије