ВЕСТИ::: 07.04.2009. СКУПШТИНСКА ИЗЛАГАЊА ЗАМЕНИКА ШЕФА ПОСЛАНИЧКОГ КЛУБА НОВЕ СРБИЈЕ МИРОСЛАВА МАРКИЋЕВИЋА И ПОСЛАНИКА НС АЛЕКСАНДРЕ ЈАНКОВИЋ

- Поштована потпредседнице, поштовани господине министре, колеге народни посланици, поштовани грађани Србије, имам прво питање за руководство Скупштине. Шта је са нашом председницом? Да ли су тачне гласине да ви, госпођо Чомић, председавате у овој новој нашој сали за рад, а председница у старој? То је једно.
  Друго питање које хоћу да поставим овде, можда би могао и господин министар да нам одговори, пошто је присутан, а тиче се преговора наше владе са ММФ. Пошто су ти преговори, исто као и случај Миладина Ковачевића, проглашени за државну тајну, питам којом одлуком Владе и на којој седници су преговори са ММФ проглашени за државну тајну? Да ли је могуће да се прогласе преговори државном тајном који су од интереса за широке слојеве грађана Србије? Да ли грађани Србије имају право да знају ко ће да плати ову економску кризу, руководећи се максимом да риба смрди од главе а увек се чисти од репа?
  Да ли ви, госпођо Чомић, као тренутна председавајућа, имате намеру да позовете председника Владе и целу Владу, пошто сада имају лепа седишта, има места за све, да дођу овде и да пред јавности Србије и народним посланицима и грађанима Србије објасне тај пакет мера, јер од јануара месеца, већ су опције неколико пакета, а мени се чини да је Влада у ствари неодлучна и да пре свега маркетиншки ослушкују реакције јавности и никако да донесе тај пакет мера?
  Зар тај пакет мера који ће одређивати судбину, стандарде и живот грађана Србије у неколико година не би требало да зна ова Народна скупштина и сви грађани Србије? Од вас очекујем као председавајуће и практично нашег заступника пред извршном влашћу, односно Владом Републике Србије да покренете ову иницијативу и да се више не крију ни Влада ни министри, него да поштено и отворено дођу овде у Народну скупштину и пред грађанима Србије саопште каква је наша судбина, што се тиче економије и стандарда грађана у следеће две или три године, да разно-разне гласине које када нема јавности у раду колају Србијом не би додатно оптерећивали економску и политичку ситуацију. Хвала лепо.
 

- Данас смо чули, а и раније смо чули, од министра за државну управу и локалну самоуправу, да ће усвајање Закона о политичким странкама стабилизовати политичку сцену Србије и уозбиљити деловање политичких странака којих је више од 600 у регистру. Министар је објаснио да ће за регистрацију политичке странке, како пише у овом Предлогу закона, бити потребно приложити пет хиљада оверених потписа пунолетних и пословно способних држављана Србије који ће бити оснивачи и чија ће имена бити јавно доступна на страначким интернет презентацијама.
  Ми смо из Нове Србије, као и представници других опозиционих странака, поднели амандман да се тај број потписа повећа на 10 хиљада, а за странке националних мањина на хиљаду. Међутим, оно што је овде занимљиво је шта то заправо значи. Оснивачи чија ће имена бити јавно доступна на страначким интернет презентацијама звучи као својеврсна претња, а осим тога, шта заправо значи ако рецимо од ових 600 странака, колико је у регистру, остане само 300 и да буде прихваћен ваш предлог, да је потребно пет хиљада потписа, то дође отприлике милион и по грађана на некаквим листама, грађана који су обележени као оснивачи одређене политичке странке. Мало стаљинистички звучи, мора да се призна, јер још увек имамо питање колико има невладиних организација и да ли су њихови оснивачи на званичним сајтовима и интернет презентацијама.
  Оно што је чињеница, јесте да је господин Марковић као добру намеру изнео то да када дођемо до оптималног броја политичких странака, ми ћемо практично лишити и грађане и државу непотребних трошкова током изборних процеса. Но, за нас је питање шта је то оптималан број. Да ли је оптималан број начињен по америчком моделу, па ми сада имамо неку врсту фенси позиције и фенси опозиције или је то неки други број? Ви сте исто тако прецизирали да ће оснивачи и сва страначка документа бити јавни и да ће сви који ћеле да се баве политиком морати да поднесу значајан терет и да буду свесни да су стално пред очима јавности. Опет лагано звучи као претња.
  Шта би могло по Новој Србији, да буду добре стране овог новог Предлога закона? Пре свега, очигледно је реч о доброј намери, да се укрупни политичка сцена, да се изврши лакша контрола финансијског пословања политичких странака, да се елиминишу оне странке које су ипак само мртво слово на папиру и да се грађани лише непотребних трошкова и грађани и држава током изборног процеса.
  Шта су по нама лоше стране? За стабилизовање политичке сцене која је у намери овог закона, ипак је неопходна промена изборног система која је у најави, али друкчија глобална атмосфера. Главна одредница политике у Србији, као изузетно важне друштвене делатности, је њена унутрашња динамика, узрокована сталним променама околности и преобликовањем најутицајнијих политичких актера. Након парламентарних избора наша политичка сцена се у великој мери изменила, настале су коалиције које су до јуче биле незамисливе. Јасно је да Србија још увек није успела да консолидује свој демократски систем. Нова прекомпозиција политичких странака отворила је простор да се политички живот најзад уведе у институционалне оквире. Међутим, та бурна промена условила је одсуство поштовања и заступање елементарних демократских начела у нашем друштвеном животу.
  У политичкој историји често се дешава да одређене политичке личности, покрети и странке остану заробљени у реторици, начину мишљења, идеолошким постулатима једног времена. Сада те громогласне идеје често звуче испразно, не покрећу и не инспиришу људе. Време их је прегазило, а да политички актери нису у својој идеолошкој заслепљености успели да то чак и примете. Они и даље упорно инсистирају на некаквим својим идеолошким мантрама јер нису спремни да осете ни дух свога народа ни времена. Тако се практично јављају примери политичке фарсе као израз немоћи да се препозна дух новог времена које тражи и друкчије одговоре.
  Овде се свакако не може говорити само о потреби политичког прагматизма, већ о нужности да се без напуштања основних политичких начела демократије мења политички живот. У питању је потреба да се стабилизују политичке прилике и профилишу главни актери наше политичке сцене. Међутим, чињеница је да постоји некаква врста слепе политичке мрље у коју, као у црну рупу, упадају политичке странке и организације, несвесне да су се времена променила и да је неопходно мењати и сам начин политичког одговора, али и суштину деловања.
  Заиста имам утисак, не само ја, него и већина грађана која нам се обраћа, да се Србија данас налази у тежој ситуацији него под турском окупацијом или укопацијом, што би рекао Давид Штрбац. Србија је под Турцима била поробљена, али је народ био врло јединствен у отпору, а вође су и у Првом и у Другом устанку имале исти циљ као и народ, ослобођење од ропства. Тренутно, код нас су политичке странке, нарочито оне на власти, интересне групе које се понашају по основном начелу демократије - демократија је када некомпетентна већина изабере корумпирану мањину. Због суспектног говора мржње нема више ни сатире, као књижевног рода, нема ни српских медија, све је продато Сорошу и сличнима нема ни таласића ни мехурића на површини жабокречине. Ми не производимо скоро ништа, увозимо све, само је невоља што више немамо шта да продамо, па немамо чиме да затворимо буџетски дефицит.
  Друга битна мана овог предлога, са добрим намерама, је теза о томе да ће они који су потписали за регистрацију политичке странке бити оснивачи, а њихова имена јавно доступна на страначким интернет презентацијама и у БИА, не сумњам. Сам министар је прецизирао да ће оснивачи и сва страначка документа бити јавни и да ће сви који желе да се баве политиком морати да поднесу значајан терет и да буду свесни да су стално пред очима јавности. Зашто сам рекла да звучи као претња и стављање на листу подобних и неподобних? Јер ова власт заправо контролише апсолутно све, и запослење, и напредовање, и стипендије, и пензије и комуналије. Да ли то заправо значи да ће присталице и оснивачи актуелних опозиционих странака претрпети консеквенце јер не верују у тезу да се политичка сцена укрупњава тако што је оптималан број странака - два. То је уосталом био процес и сценарио, да се направе те чувене две странке за укрупњавање политичке сцене у посткомунистичким земљама, па велимо, што да Србија буде изузетак, поготово што је њена власт већ прећутно дозволила опстанак, пре свега формирање, затим и опстанак НАТО државе на једном делу своје територије, као да не постоје други начини за реструктурацију политичке сцене.
  На све то, посебно питање за министра, али и за странку којој припада, је - ко ће политичке странке заштити од дискриминације од стране тзв. невладиног сектора који отворено напада не само политичке лидере, већ и истакнуте интелектуалце и професоре, иако је Уставом загарантована слобода говора и изражавања, а Законом о забрани дискриминације, недозвољеним проглашена дискриминација на основу политичког опредељења, као и говор мржње. Како то да нема имена оснивача на званичној интернет презентацији тзв. невладиних организација које воде Бисерко, Кандић, Вучо, Павићевић? Можда зато што њихови оснивачи и идеолози нису држављани Србије, већ припадници владајућег естаблишмента неких других земаља. Како да се заштите симпатизери политичких странака ако се дисквалификује српска интелектуална елита само зато што другачије мисли? Да ли је ово говор мржње?
  Сада ћу вам прочитати један цитат из извештаја Хелсиншког одбора - самоизолација, реалност или циљ.

 "На основу изложених ставова савремене интелектуалне елите у Србији може се закључити да је доминантан национализам који има шовинистички карактер. Он се огледа у сатанизацији како спољашњих, тако и унутрашњих непријатеља. Опасност је већа за последње, јер се шовинизам одликује већом агресијом ка унутрашњем непријатељу. Тај национализам има расистичке елементе, усмерене ка Албанцима, а што је само неизречена пракса институције већинских партија у држави коју одликује ксенофобија ка свим етничким мањинама. Веза академске елите са режимом видљива је и на основу негирања геноцида у Сребреници, сматрајући пресуду Међународног суда правде позитивном, а тужбу БиХ, као оне која нема много везе са памећу.
  Изрази "антизападни курс“ и пропагирање једног романтизованог односа према нацији, уједно је индикатор и један од узрока блокираног стања у Србији, које током 2007. године, за коју је прављен тај извештај, није показало ни најмањи помак ка европској будућности. Једна од најопаснијих последица деловања академске елите је огроман медијски простор који је на располагању".
  Сад стварно, да није страшно, било би смешно, јер национално освешћена елита уопште нема никакав доступ медијима. С тим у вези и појашњење сви који желе да се баве политиком морају да поднесу значајан терет и да буду свесни да су стално пред очима јавности, заиста делује претеће.
  Нова Србија и њен председник Велимир Илић имају богато искуство у ношењу оваквог терета, јер је била подједнако прогањана и док је вршила власт и када је у опозицији. Као да је била организована нека врста такмичења у томе који ће медији даље добацити у пљувању човека који је омогућио многима да данас седе овде и представљају народ, многима да седе у Немањиној, па чак и на Андрићевом венцу, као и да слободно извештавају у разноразним медијима. Вероватно, обзиром на овакво искуство, а и недавне нападе на породицу лидера ЛДП, не можемо а да не доживимо овакво објашњење као својеврсну претњу. Ни ми, ни грађани Србије, међу којима има много способних, поштених, духовно и национално освешћених људи, спремних да се активирају политички, а не у стилу Џемса Бонда "Денџер из мај Бизнис“. Да ли је ово, заправо, својеврсно упозорење младим, паметним и способним људима да се клоне политичког ангажовања, јер им само може донети проблеме, поготово ако нису из серије "Подвучено жутим“.
  Као да није довољно што се наша власт против насртаја на нашу прошлост, а преко ње и на нашу будућност, бори мутаво и млитаво. Обично се каже да је настава историје у функцији тоталитарних режима, док су демократски системи имуни на њену злоупотребу. Међутим, није баш тако. Линија која раздваја употребу историје од злоупотребе, прилично је танка и увек порозна.
  Власт озбиљних земаља су у пуној мери свесни онога што је јасно рекао Хенри Кисинџер "историја, то је памћење државе“. Отуда је и настава историје увек подређена националним вредностима и интересима. Наравно, када се ради о унутрашњој употреби историје, владе демократских земаља имају ограничења. Подсећање на прошлост налази се у служби владајућих вредности актуелне политике, али се ипак систематски не прибегава историјском инжињерингу.
  Но, када се ради о борби за националне интересе у иностранству, моћне демократске земље поступају једнако тотално на унутрашњем плану.
  На једном научном скупу одржаном 1996. године у Бостону, наш историчар и дипломата Душан Батаковић приметио је да су многи амерички историчари драстично на негативан начин променили однос према српској историји. Када их је упитао на којим то новим сазнањима заснивају радикално другачије тумачење наше историје од оне коју су донедавно заступали, добио је одговор да су они, пре свега, државни службеници. Како је Батаковић написао, они су признавали да свој посао историчара превасходно виде као логистичку подршку правдању државне политике своје земље према Балкану.
  Наша Влада није ни приближно успешна као америчка на пољу мобилизације научних и других потенцијала земље, за пружање подршке националним циљевима. Можда је то и добро. Настојимо да изградимо демократско друштво, а САД, без обзира на демократску традицију, у том погледу нису више добар узор. Међутим, једна ствар је свођење научника на ниво државних пропагандних бојевника, а друга је елементарно вођење научне и просветне политике у складу са интересима земље.
  Фихте је с много разлога рекао: "Ми смо оно што памтимо“. Ако дозволимо да млади Срби и Српкиње запамте оно што желе Медлин Олбрајт, Хилари Клинтон, Џорџ Сорош, онда ћемо и без директног поткупљивања убрзо имати много више сународника равнодушних према националним интересима, па чак и убеђених да су они у пост модерно доба и релевантни. Пошто ће бити уверени да смо народ оптерећен митоманијом и бременом колективне кривице, неће им бити сумњиво то што она земља која највише говори о универзалним вредностима и хуманизму у међународним односима, себично штити своје парцијалне интересе, ни то што тако поступају народи из нашег окружења са којима смо били у сукобу, а којима ми треба да се извињавамо, док они углавном превиђају своју кривицу из времена ратова за југословенско наслеђе, а истрајавају у ружичастом виђењу своје улоге у њима.
  Дакле, министар Марковић је навео да ће и нови закон о политичким странкама довести до тога да политичари буду одговорнији у свом послу и да се успостави директан однос између грађана и политичара. Такав директан однос ми из Нове Србије никада нисмо ни прекидали јер смо ми народна странка, тзв. странка обичних људи.
  Овог тренутка наш председник Велимир Илић и заменик шефа посланичког клуба НС се налазе на прослави дана основне школе "Брана Петровић“ из Слатине. После скоро два месеца одсуствовања, који никако нису значили прекид комуникације са грађанима, Велимир Илић је до мало час био у овој скупштини, а сада је опет у народу. Нама не треба нови закон да бисмо направили Нову Србију која долази из народа и у народ се стално враћа.
  Уместо закључка, рећи ћу само ово: "са становишта моје странке, принцип "што горе, то боље“, не важи. Ми смо сигурни да најбоље можемо да водимо своју политику само у стабилној Србији. Нашу политику разумеју људи који имају времена да мало застану, мало размисле, а то тешко могу бити људи који су уплашени, немају струју, немају грејање. Наша солидарност са влашћу постоји утолико што и ми, као странка, са зебњом размишљамо о могућој пропасти динара јер то погађа све нас. Кад наступи галама, вика, дерњава, ту ми као странка немамо шансу. Онда пролазе увежбани демагози, путујући циркуси који пролазе Србијом као циганске черге, од места до места.“
  Нажалост, ове речи нису моје, ово је цитат некога ко вам је добро знан. Сада наградно питање за многе који седе овде и налазе се у странци која је на власти: Ко је ово рекао? Да ли неко зна? Ово је рекао Зоран Ђинђић 19. октобра 1994. године и ово је део који бих ја, као овлашћени представник Нове Србије, потписала.

 

  Информативна служба Нове Србије