ВЕСТИ::: 06.04.2009. СКУПШТИНСКА ИЗЛАГАЊА ПОСЛАНИКА НОВЕ СРБИЈЕ ЗЛАТЕ ЂЕРИЋ И АЛЕКСАНДРЕ ЈАНКОВИЋ

- Даме и господо народни посланици, господине министре, пре него што се обратим по питању закона који су пред нама, закона везаних за екологију, имам обавезу, задатак и част да вам прочитам писмо једног грађанина Србије који жели да су испред својих суграђана обрати Парламенту и господину министру. Није у питању само обичан грађанин већ један од оних малих великих људи који су искрено забринути за Србију и за свет. У питању је господин Петар Геленчар, мој Сомборац који је свима нама познат по томе што је за време мандата Предрага Марковића даровао Скупштини ону велику разгледницу коју је сам направио, а која се и данас налази испред кабинета председнице парламента Славице Ђукић-Дејановић. Оно што је он желео да вам упити у своје име и у име својих суграђана, односи се свакако на доношење ових закона.

 "Поштовани посланици у парламенту Републике Србије, пред вама се нашао један од најодговорнијих послова којим треба да одредите каква ће бити будућност Србије. Сви закони који одређују нашу будућност, али само ови којима треба да одредимо свој однос према природи и њеном очувању у оваквој технолошкој експанзији, показује да ли ћемо будућност уопште имати. Емисија угљендиоксида од 800 тона која се свакодневно убризгава у нашу атмосферу убрзава глобално загревање планете, мења климу и прети да живи свет планете Земље нестане у апокалиптичним околностима. Нуклеарно, хемијско и биолошко оружје, зрачења од којих се више нико не може сакрити, рупе у озонском омотачу, вишеструки пораст неизлечивих болести, међу којима канцери предњаче, цена су коју плаћамо потрошачкој грозници модерне цивилизације. Ратови и економске кризе су показали да људи непрестано трагају за новим просторима где ће проборавити свој земаљски век.
  Сеобе су мењале земље и континенте, миграције су један од начина на који се исказује људски род и међусобни споразуми и неспоразуми народа. Оно што се показало као једина истина коју смо научили из тих силних људских кретања јесте да су сва наша дела и сви наши покушаји осуђени да буду почети, спроведени и окончани на земљи.
  Можда и постоји резервна отаџбина, али не постоји резервна планета. Земља је једино место у свемиру на коме човек, овакав несавршен какав је, може да опстане. Непажњом и неодговорношћу, а и великом обешћу и похлепом, човек је угрозио своје последње упориште, своје једино становиште, планету Земљу. Понекад се чини да су вапаји освешћених узалудни, понекад се чини да позиви упозорења са свих страна не наилазе на оне који ће их чути, понекад се чини да нам је суђено да пропаднемо у бездан и нестанемо као да никада нисмо ни ходали, дисали и стварали па и ратовали на једној прелепој небеској кугли у свемиру. Потребан је само мали напор, напор сваког појединца да се будућност планете промени и да наш опстанак буде сигуран.
  Ви данас треба да учините тај напор доношењем закона којима ће се наше друштво, напокон обавезати да ће чувати једину животну средину коју имамо. Будите свесни сваког члана овог закона, поправите га ако можете, подржите га позитивним примером и омогућите да буду спроведени. Спровођење закона које данас доносите су гарант будућности не само нас већ и наше деце, свих наших потомака. Не постоји резервни свет и резервна планета. Ово је један једини за све нације и расе, за сва хтења и стремљења, за сва осећања и идеале. Чувајмо ово што имамо, јер што имамо није мало. Нисмо ми власници природе, ми смо њен нераскидиви део, њено неотуђиво власништво и сваки покушај да се ставимо изнад ње, биће сурово кажњен. Мудрост освешћених каже - нисмо земљу баштинили од својих предака, посудили смо их од потомака, потомцима дугујемо право на живот. Срећан рад, даме и господо, изабраници народа.“ Геленчар Петар из Сомбора.
  Господин Геленчар ме је успут замолио да господину министру предам на поклон његово писмо на коме се налазе и неки видео записи које би требало да погледа, па ћу ја то учинити на крају свог излагања.
  Оно што ћу даље у свом излагању рећи јесте да је питање свих питања зашто нас је ЕУ толико притискала и толико уцењивала да по хитном поступку донесемо Закон о забрани дискриминације, а да нам по ко зна који пут обећа да ћемо примирисати "шаргарепа листи“, односно шенген листи која је за нас заиста шаргарепа на крају штапа којој ускоро нећемо ни прићи, а није нас притискала и уцењивала да донесемо овај закон. Да ли је то због тога што нас је та иста Европа заједно са САД највише угрозила и довела у једну прилично тешку и готово безизлазну ситуацију.
  Сет ових закона је заиста изузетно важан и ми из Нове Србије смо их пажљиво проучили. Проучили смо и амандмане колега који су их поднели, а и ми смо поднели амандмане за које сматрамо да би били веома корисни и задовољни смо тиме што је велики број тих амандмана прихваћен.
  Пошто је моја колегиница из ДСС-а Милица Војић-Марковић јуче заиста стручно и детаљно анализирала и врло критички се осврнула на ове законе, не бих понављала неке њене тезе и закључке, али бих додала неколико веома важних ствари које морамо имати у виду приликом опредељивања за доношење ових закона који се тичу екологије.
  Екологија данас више није само наука која се бави животном средином, већ наука која се бави опстанком на планети, а морам вам рећи, у Србији више него икада. Наш циљ јесте да овим законима уведемо еколошку политику која ће решити оне врло решиве проблеме. Култивисаћемо свој однос према хемијском наоружању у ком смо до сада били познати као веле сила.
  Рециклажа отпада у којој лежи огроман економски ресурс, мењање свести грађана према екологији тако да ће ваљда многи схватити да се цвеће у жардињерама не прихрањује опушцима, жвакаћим гумама и најлон кесама, као и да нам декорација туристичких дестинација неће бити пластична флаша и тетра пак амбалажа. Смањићемо боравке у соларијумима, али се нећемо одрећи мобилних телефона и телевизије.
  Чини ми се да ће примена ових закона у пракси, по личним изборима, бити веома селективна. Оно што јесте стварни еколошки проблем Србије, оно што јесте брига Србије са којом се ни овим законом нећемо ухватити у коштац, јесу последице НАТО агресије познате под називом "милосрдни анђео“.
  Ради јавности Србије, важно је рећи да, осим ненадокнадивих људских жртава, материјална штета од те агресије процењена је на износ између 200.000 и 400.000 билиона долара. Протеран је српски живаљ са Косова и Метохије, морално смо затровани свим врстама подела, трајно смо радиокативно контаминирани са несагледивим последицама за целу Европу, а регион Балкана посебно.
  Бомбардовано је 113 локација осиромашеним уранијумом, плутонијумом и другим радиокативним супстанцама. Ремедијација земљишта је урађена тек 2005., али и то је ипак немогућа мисија јер је штетно дејство већ дубоко зашло у тле, подземне воде, објекте, угрожавајући животе свих нас који живимо на овим просторима.
  Забрињава чињеница да нема средстава, али то не сме да буде изговор јер осиромашени уранијум има полуживот од 4,5 милијарди година, а плутонијум 239, односно, нептонијум 237, који су вишеструко канцерогенији него уранијум, имају полуживот однеколико стотина хиљада година.
  36.219 авионских налета на ову земљу су са продуженим дејством и трају, трају заувек. Оно што јесте истина о последицама НАТО бомбардовања је да авиони НАТО алијансе нису и никада неће атерирати, они су заувек остали над Србијом.
 

- Најпре желим да вас подсетим на то који је данас дан. Да ли знате који је данас дан? Данас је 6. април, дан када смо пре 68 година први пут искусили дисциплинске ефекте савезничког бомбардовања. Да 58 година касније не бисмо заборавили да смо мали, немоћни и непослушни, опет су на с дисциплиновали. То су урадили они који нису наши.
  У међувремену, у више наврата од 1944. године па до данас, додатно су нас десетковали наши. Што непријатељ није руинирао, то су урадили пријатељи не би ли уништили и духовну елиту Србије и националну свест народа и његову будућност.
  Ми сада говоримо о сету закона који треба да обликују будућност Србије. Питање је да ли ми имамо садашњост, а камоли будућност кад смо непрекидно изложени оваквој духовној контаминацији? Какво би било стање животне средине да се у извршној власти налазе настављачи идеје једног Слободана Јовановића - вероватно много другачије, без много буке, са чистијом водом, ваздухом и без уцена оних који су врло активни у решавању глобалних проблема планете уз повремено локално деловање на неким територијама. Каква би оправдања имала разне кризне групе ако прво не би направиле конфликт који после тога треба да решавају?
  Засметало ми је, управо због подсећања на 6. април и наравно, одмах аутоматски на 24. март, како ми стално имамо потребу да се правдамо, стидимо и осећамо кривим чак и за зло које су нама нанели. Ето, уважени идеолог ДС-а, професор Мићуновић је у петак, са изразом презира говорио о Србима као народу који има пословицу "нико није умро од смрада, али од промаје јесте“.
  Значи, господин Мићуновић нас је априори прогласио антиеколошком нацијом која нема ни свест ни иницијативу да се прикључи снажном еколошком покрету у свету. На сву срећу, говор предрасуда није везан само за Србе, већ и за Русе. Чули смо из наставка његовог излагања где је глобално дискриминисао и руског човека рекавши да је "руском човеку тешко да се придржава закона“. На страну што је господин Мићуновић, о којем ја не говорим лично, већ као о симболу једног назови, прогресивног начина мишљења, направио логичку грешку и упутио нас на закључак да је он руски човек јер не поштује Закон о забрани дискриминације који смо донели пре пар недеља.
  Било би ме баш брига за то што је изговорено да није ове виртуелне ситуације у Парламенту где све функционише по принципу "село гори, а баба се чешља“ - члан 100 у ЕУ, путовање без виза, нова радна места, бесплатне акције од 1000 евра, очување Косова у саставу Србије, противзаконите уплатнице Инфостана, солидарни порез од 6%, док хиљаде људи недељно остаје без посла, а готово свака привредна активност у Србији је стала. Све су то за вас неважне теме за расправу, али веома озбиљан оквир за животну средину и атмосферу у којој живе грађани Србије.
  Оно што је проблем је то да овај сет закона дебело касни и наравно да су ово закони који су универзални, који превазилазе оквире једне странке, једне државе и тичу се читаве планете па и маленкости наше у Србији. Исто тако је тачно да су ови закони могли бити донети много раније и да би се парола „мисли глобално, делуј локално“ могла искористити тако што би се направила једна озбиљна државна и национална стратегија, ако ни по чему другом, барем по питању животне средине. Таква стратегија је неопходна.
  Оно што је такође важно и што је, на неки начин, мој одговор на оно што је рекао министар Дулић у петак, јесте заправо упозорење госпођици Марини Рагуш да не узнемирава јавност некаквим информацијама. Међутим, економска комисија УН за Европу је у оквиру прегледа стања животне средине указала на потребу адекватног информисања, учешћа јавности и образовања.
  Господине Дулићу, није довољно да ви сада поделите народним посланицима некакве публикације, свест о екологији се неће променити на тај начин. Оно што је веома важно је ангажовање свих могућих јавних гласила и медија који су, уосталом, под вашом контролом, не мислим вашом личном, већ под контролом ваше странке, да заиста дође до промене става према питањима екологије која више нису научна фантастика већ нешто што је део дневне и животне рутине. Овако, велика већина грађана Србије уопште не зна о чему ми то овде расправљамо.
  Осим тога, информације које је потребно да им дамо никако не могу бити узнемиравајуће ако постоји адекватна национална стратегија како се односити према тим информацијама. Мислим да у свим овим предлозима закона није узето у обзир да је Србија била изложена утицајима којима ни једна друга европска земља није, а и јако мали број земаља у свету. Још немамо нешто што је веома битно, а то је национални програм за превенцију малигних обољења, при чему је јавна тајна да постоје истраживања и то не само наших организација попут "Милосрдног анђела“ са Косова које указује на страховит пораст малигних обољења чак за 200% у односу на период пре НАТО бомбардовања, већ и подаци Италијана где је, према њиховим подацима, од последица тровања осиромашеним уранијумом умрло 45 италијанских војника који су били у саставу КФОР-а на Косову и Метохији, док је 515 оболело од рака.
  Ово нису информације које би требало јавност да узнемире већ да доведу до тога да се направи некакав национални програм, да видимо шта конкретно да радимо, јер бука авиона јесте престала, престало је бомбардовање али су последице присутне и биће још дуго времена. Између осталог, постоји веома занимљив извештај др Кита Баверстока, британског физичара и радиолога, бившег директора службе за радиолошку заштиту европске канцеларије светске здравствене организације који је упозорио јавност да у стручним круговима постоји јака индиција да муниција са осиромашеним уранијумом изазива рак и промене генетског материјала. Наравно, дао је интервју за лист "Политика“ којим тада није управљала госпођа Соња Лихт где је навео да постоје врло озбиљни политички разлози за прикривање чињеница да је бомбардовање Србије осиромашеним уранијумом оставило несагледиве последице. Реч је о порасту оболелих од леукемије, рака плућа, о рађању деформисаних беба и рекао је још нешто, што би требало да послужи вама, господине министре, а то је следеће: "ако на све гледате из другачије перспективе рећи ћете како се усуђујете да загађујете животну средину том супстанцом која може да утиче здравље цивила. Стога мислим да треба очекивати да ће државе и војске које користе осиромашени уранијум бити дефанзивне и покушати да прикрију доказе, а мој позив на сусрет лицем у лице и на дебату о овоме нико из војске или врха неке државе никада није прихватио иако сам за такве сусрете увек био отворен“. Сами закључите зашто је тако било. Оно што је исто тако јасно, не само у медијским и политичким, већ и у научним круговима, постоји нешто што је описано као балкански синдром. Упркос томе што назив звучи локално, проблем је глобални јер је осиромашени уранијум муниција која је први пут употребљена у рату у заливу 1991. године, затим у Републици Српској 1995., затим у агресији на нашу земљу 1999. године, у Авганистану 2001., у Ираку 2002. године, да ли је у Гази, показаће истрага. Већ крајем 2000. године у Италији и Шпанији су формирана удружења ветерана међународних снага распоређених на КиМ јер је број припадника те формације оболелих од рака и других тешких болести увелико излазио из статистичких оквира.
  Оно што је јако важно упитати је то зашто јавност Србије није устала на ноге? Јавност у другим земљама је устала на ноге, а овде чувени и веома активни невладин сектор који воде оне чувене четири госпође нису се потрудили да утичу на то да се покрену тужбе и да се овакви резултати просто уведу у некакав светски оквир и процедуру која показује да је Србији будућност прекинута, уз директне жртве рата. Ми смо постали одложена жртва рата 1999.године. Наиме, јавност је устала на ноге у другим земљама чији су грађани, пре свега, као војници неко време провели на КиМ и у Босни. Ауторка књиге која је направљена за наше потребе и која је испитивала, докторка Мирјана Анђелковић-Лукић, жена која је објавила књигу "Дарови милосрдног анђела“, она је иначе стручњак за експлозиве, упознала је читаоце са драматичним исказима свих учесника на територији Косова и Метохије, италијанских хематолога из националног института за рак у Милану и мислим да би било добро, ради информисања грађана, имати на уму оно што је ова жена објавила у својој књизи. Стога вам предлажем, господине министре, да уз ту публикацију коју ћете поделити посланицима, уврстите у разматрање да књигу "Дарови милосрдног анђела“, др Мирјане Анђелковић-Лукић такође одштампате и поделите грађанима Србије.

 

  Информативна служба Нове Србије