ВЕСТИ::: 01.04.2009. СКУПШТИНСКА ИЗЛАГАЊА ЗАМЕНИКА ШЕФА ПОСЛАНИЧКОГ КЛУБА НОВЕ СРБИЈЕ МИРОСЛАВА МАРКИЋЕВИЋА И ПОСЛАНИКА НС АЛЕКСАНДРЕ ЈАНКОВИЋ И ЗЛАТЕ ЂЕРИЋ

- Поштована председнице, поштоване колеге народни посланици, поштовани грађани Србије, пошто је уторак, у овој сали дома Народне скупштине седница је текла тако како је текла, хоћу да обавестим грађане Србије да верујем да је председница Скупштине, која овде није присутна, ненамерно дезинформисала грађане Србије.
  Мени није омогућено да поставим питање, не због тога што нисам седео на свом месту него зато што је председница имала неких других, већих проблема. Дакле, посланици Нове Србије су према одлуци административног одбора седели на својим местима и ја сам по члану 235. тражио да искористим своје право из Пословника и поставим питање, а то ми није омогућено. Дакле, ви као председавајућа би требало да ми на то одговорите пошто истекне ових пет минута, колико по Пословнику имам.
  Друго питање је, да ли ви који председавате, који водите рад ове Скупштине, имате регистар питања која су посланици постављали? Како поступате по тим питањима? Да ли сте ви икада неког министра упозорили да је обавезан да на та питања одговори? У чему је онда сврха нашег изласка за ову говорницу и постављања питања? Једина сврха је да грађани виде да ми овде нешто радимо и у њихово име постављамо веома важна питања. Ако Влада, председник Владе и министри не желе да одговарају на наша питања, онда је то друга ствар, али нека нам се то онда отворено каже и ви као председавајућа морате овај високи дом да известите о томе. Данас имам неколико питања и надам се да ћу стићи да их образложим у ових неколико минута колико имам на располагању.
  Прво, грађане и јавност ове земље интересује какав је то споразум Влада постигла са ММФ-ом и докле ће то да носи ознаку тајности? Како је могуће да за грађане Србије буде тајна нешто што се директно само њих тиче? Један дан имамо изјаву председника Владе о солидарном порезу, онда, други дан имамо супротну изјаву гувернера Јелашића. По једној изјави, солидарни порез значи једну плату мање за сваког запосленог грађанина у Србији за годину дана, по другој изјави, гувернер Јелашић каже да ће 2009. година бити катастрофална, да ће 2010. бити још гора, а да се опоравак може очекивати тек 2011. године. Шта је од свега тога истина?да ли је ово нека тајна Влада или је јавно бирана? Да ли та Влада има намеру да полаже рачуне Народној Скупштини и грађанима Србије?
  Друго питање које овде хоћу да поставим, тиче се чувеног фантомског уговора са Фијатом. Иако ми као представници грађана, а ни сами грађани, тај уговор нисмо могли да видимо, чини ми се да је једна од одредаба тог уговора била да компанија Фијат до 31.марта треба да уплати 200 милиона евра у заједничко предузеће. Шта се дешава са тим и шта је од свега тога истина? Да ли то неко намерава да прода ових 20.000 возила марке Пунто па да тај новац уплати у заједничко предузеће, а онда то представи као улагање Фијата? Желим да све Крагујевчане и све грађане Србије подсетим да је градоначелник Крагујевца јавно дао свечану изјаву овде да ће, без мало, извршити харакири ако Фијат до 31. марта не испуни своје обавезе.
  Питам Млађана Динкића, министра за економију: шта је истина о Фијату? Хвала.
 

- Поштована председавајућа, имам озбиљан проблем зато што немам преглед колико је времена прошло, па сад, или да ме зову на мобилни телефон представници моје посланичке групе или, да ме ви обавештавате, што је функционалније.
  Потпуно је јасно да основни симболи сваке државе јесу грб, застава и химна. Грб и химна сваке земље, народа или државе, поред тога што служе као идентификациони симболи, треба и да позитивно делују на народну свест и осећања. Како би се правилно обликовао осећај националне припадности, националног и државног идентитета, код избора грба и химне мора да се води рачуна које су и какве идеје уткане у њих. Свака слика, мелодија и осећање има духовну позадину, која, наравно, делује и испод прага свести.
  Како каже социолог културе, др. Милош Немањић, дошло је време да добро размислимо о својој историјској идентификацији. У најдубљем слоју комплекса вредности налазе се слике и симболи који чине основне представе једног народа. Ниједна европска држава, без обзира на интеграционе процесе, не одриче се својих темељних, културних вредности и симбола који оличавају те вредности. Питање државних симбола не може да буде ни плебисцитарно ни искључиво питање експерата, потребно је објаснити значај, смисао и суштину ових симбола. Спомињани су и хералдичари, научници који се баве објективно, на научни начин приступом државном грбу, формирали су још пре пар година радну групу за државне симболе у циљу анализе актуелне хералдичке ситуације како би се дошло до првих државних симбола који ће бити ослобођени дневне политике и идеолошких злоупотреба.
  Како бисмо показали да су садашњи грб, застава и химна историјска и традиционална знамења, треба направити мали историјски осврт на чињеницу настајања грба и химне обновљене Краљевине Србије.
  Почетком 20. века Европу су сачињавале старе апсолутистичке монархије са феудалним поретком и добро развијеном хералдиком. Државни грбови су се састојали од круне владара и херменинског огртача који иначе закривљује штит са хијералдичким симболима. Ретко која монархија је до средине 20. века имала устав јер је влада поседовала неограничена овлашћења. Сходно томе, химне су имале династички, а не народни карактер и најчешће се почињале са "Боже, чувај краља“ или "цара“ већ према томе ко је био на челу државе.
  Највећи борац за српски државни грб у 19. веку био кнез Милош и после силних дипломатских перипетија, Кнежевина Србија је 1838. године стекла званичан грб, али до краја 1872. године није имала химну.
  После погибије кнеза Михаила, 29. маја 1868. године у Топчидеру, на српски престо је дошао 14-годишњи Милош Обреновић, четврти кнез српски, син Милоша. Његово пунолетство свечано је прослављено 10. августа 1872. године у Народном позоришту. После церемоније изведен је комад "Маркова сабља“ који је по наруџбини написао тадашњи управник народног позоришта Јован Ђорђевић, инспирисан алегоријом Јована Стерије Поповића "Сан Краљевића Марка“ из 1848. године. На крају комада се према мелодија Словенца, Даворина Јенка, капелана и композитора Народног позоришта, певала песма без наслова и од две строфе и почињала са "Боже правде“.
  После ратова са Турском, 1876. и 1877. године, 1878. године Србија је постала независна Кнежевина, увећана за 14,76% и са четири нова округа: Нишки, Пиротски, Врањски и Топлички. Да би предупредио финансијску неизвесност, кнез Милан је на брзину, без крунисања, јер династија Обреновић није имала круну, организовао проглас краљевине, 22. фебруара 1882. године у Народном позоришту. За химну је узета завршна мелодија из комада "Маркова сабља“ која је изведена први пут за његово пунолетство, 10 година раније. Текст је нешто измењен јер је Јован Ђорђевић избацио другу строфу и додао још три. Мелодија је остала без промене и тако је настала наша данашња химна "Боже правде“.
  Дакле, химна коју данас треба и званично, законом да усвојимо, настала је 1882. године, с тим што је данас направљена измена па уместо "српског краља, српски род“ стоји "српске земље, српски род“, али и то је питање времена. Нова Србија ће гласати за овај закон и за ове предлоге државних симбола, али када дођемо на власт, а томе се ближи дан, направићемо ову суштинску измену, а то је да химну вратимо на пређашње стање и у њен изворни облик и да певамо "Боже, спаси српског краља“.
  Што се грба тиче, оно што је потпуно јасно је да српска историја и традиција нису почеле 1941.године, па ни 1904., а ни 1804. године, него од 13 века, од Немањића. Три главна српска хералдичка симбола јесу краљевска круна, од крунисања првог српског краља Стефана Првовенчаног у Жичи, на Спасовдан, 20. маја 1221. године, затим двоглави, бели орао на пурпурном црвеном пољу и пурпурни црвени штит са сребрним, белим крстом и четири слова „С“, грб српске деспотовине, од деспота Стефана Лазаревића, 1402. године.
Иначе, двоглави орао без круне се користио само за време Немачке окупације, од 1941. до 1944. године. Србија, као једна од најстаријих европских држава, која своју државност почиње почетком 7. века, новим Уставом од 2006. године, повратила је своја знамења која је изгубила неких шест деценија раније. Државне симболе у изворном облику нисми имали само под Турском и за време комунизма. Свака сличност је случајна.
  Члан 6. Устава из 2006. године јасно дефинише државне симболе и садашњи грб је био у употреби и пре референдума о новом Уставу и то на препоруку Владе од 17.08.2004. године која ипак није имала обавезујући карактер. Значи, као основни симболи једне државе, грб, застава и химна јесу нешто што одражава наше националне интересе и одмах ћу најавити да ће Нова Србија гласати за овај закон. Слажем се са колегиницом из ДСС да се можда мало закаснило са доношењем овог закона јер док сам проучавала литературу везану за историјат ових симбола, дошла сам до интересантног закључка, односно, ако нађете сајт државе Косово и њихове Владе, можете да видите како изгледа њихов закон о употреби државних симбола Косова. И поред проглашења лажне државе, они су одмах донели закон о употреби државних симбола, а Србији је за то било потребно неколико векова.
  Нешто што такође мислим да није безначајно је да је добро што је данас овај технички систем заказао, можда је то божији промисао да овде треба да говоримо усправно, стојећи за говорницом. Сматрам да је крајње недопустиво да се о најважнијим симболима једне државе говори седећи. Ни у једној земљи овога света о химни, застави и грбу не можете говорити седећи, листајући нешто и мрмљајући, као да говорите о нечему што је тајна, а не о нечему што је најзначајније и најсвечаније знамење сваке државе.
  Затим, код нас су се ствари очигледно отргле контроли тако да на дан војске особа у улози председника Србије долази ноншалантно обучена док су војници у елитним униформама. На дан државности Србије, особа у улози Премијера долази са качкетом на глави, а када овде треба да се обрати неко од представника Владе у вези са законом о државним симболима, шаљу нам ортопеда у улози министра за просторно планирање који о државним симболима говори седећи.
  Три најсветија знамења сваке земље су застава, грб и химна и по њима је једна земља препознатљива у целом свету. Са њима на рукама и на уснама, безброј незнаних и знаних родољуба диљем наше планете дали су своје животе и уградили их у темеље слободе своје отаџбине. Због свега тога, застава и химна које симболизују ту борбу и ту земљу, завређују посебну пажњу и особито поштовање. Да би се њима конкретно придао тај значај у свим земљама света ј установљен посебан церемонијал, протокол приликом подизања заставе и интонирања химне. То је постао цивилизацијски чин општенародног патриотизма који у људима буди посебно усхићење, понос и осећај припадности заједници. Неретко можемо видети горостасе људског рода који приликом интонирања химне и заплачу. Тада и у таквој прилици заплачу само хероји и патриоте, тј. људи достојни поштовања и дивљења.
  Да ли можете да претпоставите одакле читам ово што читам? Реч је о "Полетарчевој свесци“. "Полетарчева свеска“, извиђачка организација је у питању и сад посебан осврт на оно што сам малопре рекла, значи, недолично понашање људи који нас представљају у Влади и који су у улози председника је следеће: за време певања химне, стоји се у апсолутном ставу мирно, што значи да се не врпољи, не смеје се. Не разговара, руке стоје уз тело, не помера се. Зашто мора да се стоји? Зато што је то, пре свега питање културе, елементарног образовања и нивоа цивилизацијског развоја. То је ствар домаћег васпитања, основног васпитања и што је важно нагласити, поштовања самог себе, своје отаџбине, предака и њиховог труда и жртава да бисмо ми данас живели у слободи.
  Зашто смо имали потребу да све ово напред наведено истакнемо? Не тако давно, на јавним скуповима у нашој земљи дешавале су се веома непријатне и дегутантне ствари. За време интонирања наше химне, седело се, звиждало, пушило. Све то је било више него примитивно. Хвала Богу, сада након добијања химне која јесте права српска химна, химна "Боже правде“, стање се умногоме променило. Добили смо симболе који су и традиционално и историјски, српски. Сада остаје само још да се понашамо у складу са државним и националним интересима. Хвала.
 

- Даме и господо народни посланици, поштована председавајућа, поштовани господине министре, поштована јавности Србије, Нова Србија сматра да је ово један од најзначајнијих закона ма колико он на први поглед деловао као технички закон. Ово је закон који ће НС подржати јер на с он враћа древној српској државности.
  Да не заборавимо, кроз историју српског народа, у оне старе Југославије, Србија је унела највише, унела је своје територије, свој народ, своју државност, своју монархију, а после свих оних несрећних догађаја, изашла је са најмање тога.
  Овај закон после закључка Владе, после разних уредби Владе, показује да је Србија напокон држава каква је одавно требало да буде. Само ћу неколико речи да кажем о химни, сматрам то својом обавезом, сматрам то као обавезу Срба из Војводине, пре свега из Сомбора. Оно што се о химни "Боже правде“ мора рећи, то је химна чији је текст измењен, прилагођен новим околностима, али оно што је добро је што се у химни помињу српске земље у множини. Химну је написао Јован Ђорђевић, Србин из Сенте који је био на студијама у Пешти, 1848. године се вратио, а на позив Исидора Николића Џавера, великог бачког жупана позван у Сомбор да уприличи своју правничку праксу. Химна "Боже правде“ је настала у срцу једног Србина из Војводине, настала је у мом Сомбору. Тек много касније, Словенац Даворин Јенко је написао мелодију и као што сва велика дела не настају по наруџбини већ из душе, та химна је надживела и свог ствараоца, како и треба да буде са химном и она је остала вечна. Надамо се да ће овај закон надживети и многе скупштинске сазиве и да ће ови симболи дуго живети јер Србија то заслужује. Хвала.

 

  Информативна служба Нове Србије