ВЕСТИ::: 23.03.2009. ОБРАЋАЊЕ ПОСЛАНИКА НОВЕ СРБИЈЕ АЛЕКСАНДРЕ ЈАНКОВИЋ У НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
|
|
- У члану 2. тачка 1., речи: "а који
се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности
или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу“, бришу се
речи: "родном идентитету, сексуалној орјентацији.“
Образложење је следеће: Будући да су у члану 2. под тачком 1. дефинисани
појмови који би требало да допринесу свеобухватној дефиницији појма
дискриминације, а у складу са Уставом Републике Србије и документима Савета
Европе, неприхватљиво је уношење паушално дефинисаних категорија попут родног
идентитета и сексуалне орјентације. Наиме, родни идентитет је крајње произвољно
дефинисан као индивидуални осећај припадања мушком, женско, нечем између или
ниједном, који може и не мора бити у складу са друштвено прихваћеним нормама и
улогама. Извор: појмовник, објављен на сајту Организације Ламбда, центра за
промоцију и унапређење ЛГБТ, људских права и квирија културе, која је чланица
ове коалиције против дискриминације.
На сличан начин, крајње произвољно је дефинисан и појан сексуалне
орјентације као трајно емотивно, романтично, сексуално или платонско стање
привлачности према другој особи, уз признавање следећих модалитета сексуалне
орјентације: бисексуалност, хетеросексуалност, хомосексуалност, пансексуалност и
асексуалност. Извор је Википедија, слободна енциклопедија, односно, детаљније
имате на сајту Википедије. Устав Србије експлицитно гарантује право на слободу
испољавања верских уверења, члан 43. став 2., слободу изражавања националне
припадности, општу гаранцију слободе мишљења и изражавања идеја, што значи да
родни идентитет и сексуална орјентација не спадају у ред Уставом загарантованих
права. У случају родног идентитета или сексуалне орјентације, ради се о
склоностима које су у домену приватног живота сваког човека и њихово јавно
изражавање противи се Уставу, Закону и међународним документима: гарантованом
праву грађана на заштиту јавног морала, приватног и породичног живота и
неприкосновености достојанства људске личности, као и верским уверењима 95%
грађана Србије који су се изјаснили као верници традиционалних верских
заједница.
- Ја користим своје право да као
овлашћени представник посланичке групе НС продискутујем нешто око предвиђеног
времена чланом 143. Пословника. Већ сам изнела у начелној расправи да Нова
Србија сматра како Закон о дискриминацији јесте неопходан, што уосталом
произилази из Устава усвојеног вољом грађана Србије и то баш у време када су
Нова Србија и ДСС вршиле власт у држави.
Управо због нашег јавног опредељења против сваке дискриминације, за нас
из Нове Србије као и за већину грађана који су нам дали подршку за изнети став,
остаје неприхватљиво да се овакав закон доноси без праве јавне расправе, јавне
расправе која би обухватила и неке критичке тонове и на брзину, скоро уз неку
врсту принуде и дискриминаторског става предлагача према свакоме ко испољи
критички тон.
Указали смо већ једном да је потпуно неприхватљиво спровођење Закона о
забрани дискриминације само на питање дискриминације тзв. ЛГБТ популације, која,
на жалост, не изражава чак ни појединачне ставове геј популације већ политичког
и финансијског лобија, успешно скривеног иза плаћених експонената. Тај лоби,
заправо, води двојно књиговодство, тако што је за јавност стрејт, а приватно
геј. Ако је већ реч о нормалној сексуалној орјентацији, зашто онда они који су
геј, а има их и у Влади и овде у Скупштини, не изађу јавно да својим личним
примером посведоче о нормалности овакве сексуалне орјентације?
Како је ових дана било сасвим довољно говора о сексуалним мањинама,
оставимо државном секретару Министарства за мањинска права, особи са тако
пријатним презименом, Карасић, а тако различитој од онога ко је прославио то
презиме у српском народу, мислим на Радована Караџића, да се бави подршком геј
парадама, што може да буде у његово име и његово приватно право и интересовање,
све док има на уму да су у Србији удружена права већине, исто као што министру
културе, господину Брадићу, остављамо да се по слободној вољи бави оним што га
лично интересује, али само дотле док то не угрожава функцију која му је
поверена.
Ако дозвољавате да пропада Народни музеј, ако га баш нервира особа која
је прославила Београдску филхармонију, ако националне пензије добијају заслужни
ствараоци по кључу страначке припадности, али не и један Милутин Поповић Захар
који само да је написао "Видовдан“ морао је бити легенда, а истовремено се даје
новац васпитно-запуштеној четворки за сајт којим се вређа црква, а људска права
затвореника Уроша Мишића вређају, а уз све то се признаје независно Косово, онда
то више није приватна ствар министра и за то мора да се сноси одговорност.
Права мањина, посебно она око којих нема опште сагласности, не смеју се
претворити у мањинску дикататуру над већином грађана Србије.
Ако се у члану 2. овог закона изразима "дискриминација“ и
"дискриминаторско поступање“ означава свако неоправдано прављење разлике или
неједнако поступање на основу претпостављених личних својстава, да ли се тешким
обликом дискриминације, са смртним исходом, може назвати догађај од четвртка,
када је припадник Интервентне јединице убио младића Ђорђа Зарића само на основу
претпоставке да поседује лично својство опасног момка? Колики број заиста
опасних момака припадници Интервентне јединице неће ни да пипну јер име се баш
не гине свако вече? Ту се просто не зна које више дискриминисан, али је једно
јасно - ако у Хагу српски генерали одговарају због командне одговорности, овакви
случајеви исто тако захтевају оставке највиших полицијских функционера, а не
смене шефова интервентних јединица. Није довољно рећи - жао ми је, часна Титова
пионирска реч, ово се никада више неће поновити, него треба преузети и
професионалну и моралну одговорност.
Како да верујемо да ће бити сузбијани сви облици дискриминације када је
могуће да се због лоше одокативне процене службеног лица погине? При томе, не
хапсе се они који су на Интерполовим потерницама и против којих је управо МУП
Србије покренуо кривичну тужбу, а реч је о Харадинају и Тачију. Да ли су они
прошли кроз црвено светло или то тек треба да ураде да би се поступало по
црвеним потерницама?
Даље, ко је меродаван да процени, одреди и санкционише говор мржње који
је овде обухваћен чланом 11., а својевремено је био санкционисан и Законом о
јавном информисању из 2003. године? Шта све спада у говор мржње и да ли постоји
разлика у санкционисању говора мржње зависно од тога да ли је реч о припаднику
странке на власти или припаднику опозиционе странке? Председника посланичког
клуба и целе Нове Србије само што нису разапели јер је указао на повреду
протоколарне процедуре и достојанства уочи прославе Дана државности. Иако је
тужилац утврдио да није било говора мржње у излагању Велимира Илића, човека који
је многима из актуелне власти омогућио да имају слободу говора, настављена је
медијска хајка и прави линч.
У кући Великог брата, а и ван ње, онај ко је фокусиран до нивоа
психопатолошке фиксације Велимиром Илићем, човеком кога је својевремено
предлагао за председника Србије, нема чиме да попуни своје празно додворавање
млађој популацији, осим да пљуне Вељу. Да ли је нормално да имунитет штити
Ненада Чанка од противуставног понашања садржаног у изјави о Војводини републици
и то са ове говорнице? Када је митрополита Амфилохија назвао ристом сотоном, а
представнике српских невладиних организација "нацистичким и клерофашистичким
јуришницима“ па није оптужен за говор мржње јер нико из моћних невладиних
организација није реаговао. Али, када је својевремено забранио "Образ“, хтео да
забрани СРС, а недавно и Нову Србију, онда је за то имао и невладину и Владину
подршку. Ово је, не само пример дискриминације већ и терора мањине над већином.
Даље, у члану 13. у исти кош су стављени изазивање неравноправности на
основу родног идентитета, геноцид и апартхејд. Дакле, када неко увреди лезбејку,
то је исто као кад су Хрвати извршили геноцид над српским народом у акцијама
"Бљесак“ и "Олуја“, а Јасеновац да и не помињемо. Стога постаје јасно зашто је
"чувар Владе у зимском периоду“ јавно обећао повлачење тужбе против Хрватске, а
уз пут, склонио са очију преосетљивог Санадера неподобног министра иностраних
послова Србије који није по вољи Хрвата.
Само можемо претпоставити шта ће се догодити када исти заступници буду
преговарали са представницима Косова. Вероватно ће им се, будући да су се и
раније сусретали на конгресима тзв. "Социјалистичке интернационале“, извињавати
што су Срби етнички очишћени са Косова, са својих вековних огњишта. Хвала.
- Што се апартхејда тиче, да није
толико глупо, било би смешно јер је реч о политичкој доктрини употребљаваној у
Јужној Африци која са Србијом нема ама баш никакве везе, осим ако се у
фантазијама неких невладиних организација Роми не сматрају црнцима, а Срби
белцима који их угњетавају.
Констатација да је потпредседник Нове Србије и председник општине Топола,
Драган Јовановић хтео да огради Роме жицом, није оквалификована као говор мржње,
иако не одговара истини, чак ни у примислима острашћених лезбејки, поготово зато
што је управо господин Драган Јовановић изградио преко четири и по хиљаде
станова за Роме.
Што се тиче члана 18., представници Министарства за рад и социјална
питања су се умилостивили да унесу измену на захтев традиционалних верских
заједница тако што ће дати свештеницима и верским службеницима слободу да говоре
у складу са верском доктрином, али су истовремено дискриминисали вернике који ће
своја верска уверења смети да испољавају у, рецимо, глувој соби. Гејеви јавно, а
верници тајно. Добро је што нема дискриминације.
У члану 20. говори се о дискриминацији на основу пола. Господо из власти,
Нова Србија је једини аутентичан пример поштовања начела равноправности полова
јер је то једина странка у српском парламенту која има трећину жена посланика.
Гледајте и угледајте се, јер управо поштовање традиционалних, хришћанских и
националних вредности гарантује истинску равноправност мушкараца и жена.
Слободно се окрените.
За нас је посебно значајан члан 22. који се тиче забране дискриминације
деце. Оно што је у њему изостало је да дискриминација деце постоји ако им се
угрожава право на национални, верски и културни идентитет, те нико нема право да
мења постојећи верски идентитет детета нити да ми забрани да га слободно
испољава. У разговору са родитељима чија су деца жртве секти, дошли смо до
сазнања да неки центри за породични смештај деце дозвољавају да дете оде у
хранитељску породицу секте "Јеховини сведоци“. Том детету је забрањено и да
комуницира са родитељима и са децом православне вероисповести, да носи крстић
око врата, чак и да слави рођендан.
Случај мале Сандре, ћерке Слађане Јовановић, постао је познат широј
јавности након текстова у "Пресу", при чему није резултирао никаквом акцијом,
ако се изузме клеветање и дискриминација саме мајке. Што је најгоре, ово није
усамљен случај да се поред толиког броја породица и брачних парова у Србији који
имају одличне услове и чекају ред за хранитељство, деца дају секташима.
У члану 23. третира се дискриминација на основу старосне доби, при чеми
није прецизно одређено о ком се узрасту ради када се говори о старијима, нити о
којој се категорији становништва ради, да ли су то пензионери или који, или је
реч о радно-активном становништву.
Даље, у условима када све већи број људи средњег доба остају без посла,
било зато што не могу да нађу запослење на тржишту рада било зато што је
престала потреба за њиховим радним местима, при чему се очекује да ће 10.000
људи месечно остајати без посла, уопште није свеједно да ли се, независно од
способности и квалификација прави неоправдана разлика међу кандидатима само на
основу старосне доби. Дискриминисани су и младу и средњи и стари јер самовоља
послодавца није ограничена законском обавезом те неки од њих кандидате са 30
година сматрају сувише младим, други сувише старим, а трећи само размишљају како
да из њих што више исисају, али без плаћања законски предвиђених доприноса.
Пуне су улице људи који на картонским кутијама или хаубама нуде
разноразну робу, а да су при том прогањани јер су проглашени руглом и бруком
због предстојеће Универзијаде, као да имају неко друго решење па једноставно
људи не желе да држе фенси бутике у климатизованим просторијама.
Оно што је у потпуности изостало из овог Предлога закона је
дискриминација међу жртвама рата па тако уопште не постоји категорија цивилних
жртава рата. Сутра се навршава 10 година од почетка агресије 19 земаља тадашњег
НАТО-а на Србију. Агресија је трајала 78 дана, погинуло је више од 3.500 људи, а
рањено преко 10.000. материјална штета је процењена на више десетина милијарди,
погођено је или уништено 7.643 куће, 300 школа, 53 болнице, 50 цркава, 37
мостова и многи други цивилни и војни инфраструктурни објекти. Пораст малигних
обољења од 1999. године износи преко 40%. Уз све то, агресори су нас 17.
фебруара 2008. године, проглашавајући лажну државу Косово, подсетили да су НАТО
акцију извели у циљу разбијања Србије. Морамо се сетити жртава страдања, али не
само на скуповима који су предвиђени за сутра, већ и у закону који мора да уважи
све жртве рата.
Иначе, Нова Србија ће сутра, на Авалском торњу у 10:30 часова предложити
постављање спомен плоче на којој ће бити исписана имена свих жртава. Све жртве,
макар постхумно, заслужују једнак третман и обавезу да памтимо, па и у овом
закону. Уместо тога, ви у члану 45. уводите некакав принцип објективне
одговорности по којој постоји озбиљна немогућност да тужени који је у ту
позицију дошао чак и на основу инсинуације, докаже да није крив. Нигде у
директивама ЕУ о забрани дискриминације не стоји налог да се уведе принцип
објективне одговорности за дискриминаторску радњу, тј. да починилац не може
доказивати да није крив. Испада да мањина дискриминише већину која је у позицији
туженог јер је прихватила универзалне постулате у смислу постојања људских бића
и живота.
Очигледно је, господине Чиплићу, уз дужно поштовање према вама, Србији
потребније министарство за права већина. Хвала.
Информативна служба Нове
Србије