ВЕСТИ::: 03.12.2008. СКУПШТИНСКА ИЗЛАГАЊА ЗАМЕНИКА ШЕФА ПОСЛАНИЧКЕ ГРУПЕ НОВА СРБИЈА МИРОСЛАВА МАРКИЋЕВИЋА И ПОСЛАНИКА НС СРЂАНА СПАСОЈЕВИЋА, ЗЛАТЕ ЂЕРИЋ, МИЛУТИНА ЈЕЛИЧИЋА И АЛЕКСАНДРЕ ЈАНКОВИЋ

- Поштована потпредседнице, госпођо министар, колеге посланици, поштовани грађани Србије, позивам се на члан 225. и 226. Потребно ми је једно обавештење. Када будете чули сви овде и сви који прате овај пренос, видећете да то што тражим није злоупотреба пословника, како неки тумаче, него је важно за образ свих нас који овде седимо. Молим вас за мало тишине да сви чујете о чему се ради.
  Дакле, желим све да подсетим да је данас међународни дан особа са инвалидитетом и не бих више о томе да причам, има овде паметнијих и стручнијих људи од мене да о томе причају. Желим да вас подсетим да смо недавно овде, усвајајући ребаланс буџета, усвојили један, можда и једини амандман опозиције и то посланика Нове Србије за она игралишта за особе са инвалидитетом. То је неких 12 милиона динара, а то је отприлике једна плата неког директора јавног предузећа. Данас је 3. децембар, фискална година, а сви који знате шта је буџет и који се у локалним самоуправама уопште бавите буџетом, знате да фискална година траје још 28 дана.
  Господо драга, имамо још 28 дана да сви заједно који седимо овде и ови овде иза мене и у Влади Републике Србије, да спасимо образ. Покушавам да личним и пријатељским везама са једним министром у Влади Републике Србије реализујем тај амандман. За сада ми то нешто и не иде. Чини ми се да Скупштина нема само задатак и улогу да доноси законе и одлуке, него и да контролише како се те одлуке спроводе. Ако те одлуке не могу да се спроводе, онда се поставља питање шта ми овде доносимо.
  Поштована потпредседнице, молим вас да у току дана мени и Скупштини дате обавештење шта је са тих 12 милиона. То може да се распореди на шест пута по два милиона, а сви онда знају да је то мала набавка, да ту нема процедуре по Закону о јавним набавкама и да то може да се уради у року од 3 дана, ако неко хоће. Молим вас, данас у паузи, бићу стрпљив до те паузе, да затражите обавештење од надлежних министарстава, шта је урађено са тим амандманом, односно, тим парама. Ако је већ нешто урађено и ако неко зна, пошто ја као подносилац амандмана у име Нове Србије, не знам и нисам обавештен, а замољен сам од Гоце из Г17 која је, на жалост, особа са инвалидитетом, једна врло паметна и интелигентна особа која је данас на скупу посвећеном инвалидима. Она ме је замолила да почнем да гурам овај амандман, односно, да се више заинтересујем какве су шансе да се он спроведе.
  Понављам, висина средстава је у висини плате директора неких јавних предузећа. Познавајући вас лично, поштована потпредседнице, молим вас да то обавештење данас добијемо сви заједно овде у Скупштини. Хвала.
 

- Даме и господо народни посланици, поштована председавајућа, уважени министре, подржавам амандман господина Дејана Мировића на члан 3. који је поднео. Мислим да је терминолошки веома добро да се употребљава подручје, а не територија. Наравно, посланик СРС, Дејан Мировић је то адекватно објаснио.
  Све везано за подручје судова, како је практично Дејан Мировић рекао, и мој амандман јуче, који је овде дуго објашњаван, говори о томе да решења која су дата овим предлогом закона, нису добра. Ми не слушамо грађане Србије, не слушамо струку, не слушамо практично све обе људе који ће примењивато ивај закон. То није добро. Ми смо овде, пре свега, да доносимо законе који су у интересу грађана.
  Ево једног примера због чега све није добро, а пре свега, односи се на Консултативно веће европских судија које је одржало седницу 14. новембра 2008. године у Стразбуру. Желео бих да питам министра правде да ли сте обавештени о овој седници, о овој декларацији. Јер, сагласно закључку из Декларације, ви сте обавештени да је потребно да се Консултативном већу европских судија упути писани позив за састанак на коме ће се расправљати питања назначена у самој Декларацији.
  До тада је предложено да се одложи изгласавање правосудних закона пошто је хитност њиховог доношења мотивисана, поред других разлога и потребом бржег прикључивања ЕУ, али, у том циљу, неопходан је и њихов квалитет, односно, њихова усаглашеност са европским стандардима, на шта указује наведена Декларација.
  Ово је један од многих апела друштва судија. О чему се овде ради? Доносимо законе под плаштом тога да је све у интересу уласкау ЕУ, а на седници Консултативног већа европских судија добијамо препоруку, али она не обавезује, али сигурно сугерише у добром правцу да смо ми овде на једном лошем путу, да је потребно да ови закони које овде доносимо буду квалитетни, јер неће нас ЕУ прихватити, неће нам отворити врата уколико доносимо неке парцијалне законе који нису животни, на шта посланици Нове Србије овде више пута упозоравају и указују својим амандманима.
  Госпођо министар, лако је рећи са ове говорнице или из Београда да ће се тај путујући циркус, како сам ја јуче назвао, када су у питању те посебне судске јединице, добро организовати.
  Добро знате да ће то бити изузетно тешко. Знате, кад имате делегацију суда у неком другом граду, због неког изузећа, колико се дуго растеже један такав поступак, колико је то тешко , па се промени веће и то је само у неким појединачним случајевима изузетно тешко, а практично ми овим законом делегирамо судије из неког другог града да иду да суде на та подручја.
  Потпуно сам сигуран, као што сам више пута са ове говорнице рекао, када буде дошао 1. јануар 2010. године, да ћемо овде поново одлагати примену овог закона. Тако је и са Законом о државним службеницима, тако је и са неким другим законима које доносимо, јер ако посланици опозиције указују на нешто, ако мислите да је то само у духу тога да ми, практично, нападамо, што је наша улога доношења неких закона, онда ми одговорите, о чему се ради када је консултативно веће европских судија које добронамерно, сигурно кажу да неке ствари нису у складу са европским стандардима.
  Рећи ћу вам да је у члану 144. Устава речено да председник врховног касационог суда може бити биран на период од 5 година и да више не може бити биран. Такође, у члану 146. Устава каже се да је судијска функција стална. Ту је тачка.
  Према томе, комплетан овај сет закона, када говори о подручју судова, на елегантан начин говори о реформи правосуђа, а ви ћете кроз ову реформу правосуђа направитит такав реизбор судија који није у складу са Уставом, а на други начин фаворизује нека решења која нису добра.
  Још једном ћу рећи да посланици Нове Србије не могу подржати овакав закон и како је рекао господин Алигрудић пре неколико минута одавде - са задовољством ћемо притиснути црвени тастер. Хвала.
 

- Даме и господо народни посланици, поштована председавајућа, поштована госпођо министар, поштовани грађани Србије, не желећи да будем само коментатор ових закона о реформи правосуђа, желим да допринесем, пре свега, у име посланичке групе Нова Србија, подршку амандману колегинице Радовић који на најбољи начин комплетира закон о седиштима и подручјима судова јавних тужилаштава, наравно, ако би био усвојен.
  Неприхватање овог амандмана, отвориће бројне проблеме грађанима Србије који од правосуђа очекују правду и у име тога финансирају институције које су дужне да им је обезбеде. Овакво ново територијално устројство које се спроводи без видљивих критеријума, а они који би били разложни, нису испоштовани, довешће само до нових проблема и ону крилатицу да је правда спора али достижна, бојимо се, учиниће модернијом, више српском у смислу да је правда ем спора, ем је нема на видику.
  Реторика јесте наука на којој се темељи правосуђе, али, не можете нас убедити да ово није гашење судова, а самим тим и општина. Није тачно да је то исто, само мало другачије. То је истина коју је Орвел оборио оном тврдњом да су сви једнаки само су неки једнакији.
  Ефикасност овог новог устројства није на видику јер су колеге посланици образлагали и јуче и данас, мислим да ће цео дан то чинити, врло практичним, животним примерима шта ће донети у пракси оваква нова организација, па бих ту издвојила онај пример колегинице Елвире Ковач која је то јуче лепо документовала, а мислим да је колега Срђан Спасојевић изнео бројне примере у прилог овој мојој тврдњи.
  У моменту транзиције која свакодневно оставља људе на улици, без посла, правда ће бити и скупа и недостижна, а спорост не треба ни спомињати. Наравно да ће ово бити и изговор за посебне спорове, оне који у себи имају политичку обојеност, а сви ми који долазимо из унутрашњоати можемо да вам наведемо хиљаде таквих случајева да се одлажу или да се методом изнуривања и сличним методама грађани не доведу до жељеног циља, то је до правичног исхода.
 Западно бачки округ из којег долазим, свакодневно се суочава са новим отказима. Људи покушавају да остваре своје право на суду. Судство је затрпано предметима и очигледно је да само на овом пољу Сомбор неће бити довољан да задовољи потребе грађана Апатина, Куле и Оџака уколико се њима не оствари могућност да то решавају на својој територији.
  Полиција већ одавно тврди да имају мањак инспектора у привредном криминалу. Грађани чекају по десетак дана да задовоље неко своје основно право. Навешћу вам само један драстичан пример који је ових дана актуелан у општини Кула, истовремено тражим и одговор на питање. Дакле, радници `"Етарне" у Кули пет година нису примили личне дохотке, три године имају рачун у блокади, а знамо да по закону може да буде само годину дана, значи, инспекције су у озбиљној спрези са неким другим институцијама, полиција тврди да немају довољно инспектора по питању привредног криминала, мали акционари су на суду, предали су све то суду и чекају да неко нешто предузме јер слуте да је иза тога велика пљачка, обзиром да им је остало још нешто некретнина у виду грађевинског земљишта у вредности од неколико милиона евра и једног летовалишта у Зларину, у близини Шибеника, Република Хрватска, исте вредности.
  Дакле, очекујемо да добијемо одговор на ово питање од Министарства правосуђа и од надлежних инспектората зашто се ништа не предузима по питању запослених у "Етарни" Кула који су се обраћали свим државним институцијама и да ли она крилатица да живот не може да чека важи за све или само нечији живот не може да чека, па они видевши и чувши све што је ових дана речено видимо да грабе на брзину јер много журе, а сви остали могу да сачекају.
  Госпођо министре, ово је коренита реформа и ваша храброст је за дивљење и имајте на уму, ући ћете у историју као министар који се усудио да спроведе један овакав корак и у прилици сте да одаберете начин. Ако је господин Батић својевремено ушао у историју као министар који је судијама вратио достојанство, онда се ви потрудите да не будете упамћени као гробар српских судова.
 

- Даме и господо народни посланици, поштовани председавајући, поштована министарко правде, желим да подржим овај амандман Милице Радовић као и све претходне дискутанте који се залажу да се не укидају општински судови јер нас то води у једну централизацију, у једну диктатуру и последице су несагледиве за све општине које имају мањи број становника, а притом нисте водили рачуна о њихивиј површини.
  На пример, у многим општинама, као што је моја општина Брус, има 650 квадратних километара, 85 километара пречника, суседна општина Куршумлија која има 980 километара квадратних, та општина је највећа у Србији или међу прве три и посебно бих нагласио и повезао моју општину Брус и Куршумлију које се граниче са Косовом, заједно имају преко 125 километара дужине границе према Косову где општини Брус припада 27, а Куршумлији која се граничи са општинама Подујево и Приштина, 80 километара. Можете замислити како се осећају ти становници у тим подручјима губљењем општинским судовима, то је стварно једна паника међу њима јер најудаљенија села из тих пограничних крајева до матичних општина, на пример у општини Брус, 50 километара, а сада треба да заказују суђење у општини Крушевац, где им треба још 54 километра, значи он има 104 километра у једном правцу. Иста је ситуација и у општини Куршумлија где људима из појединих села до Прокупља треба скоро исто толико да дођу на заказивање, па после да им закажу у својим судовима у Куршумлији.
  Мислим да ту правде и суђења неће бити на цивилизован начин јер многи ће прибегавати тупим предметима као у средњем веку, ако се угасе општински судови. Молим вас још једном, ако је већ нешто морало да се угаси, морало се водити рачуна да се бар ове пограничне општине заштите, не мислећи само на општине Брус и Куршумлију него и на све пограничне општине у Србији.

  Не бих више говорио о томе и придружујем се овим претходним дискутантима и свим посланицима из позиције и опозиције који су против овог закона, да овај закон треба избацити.
 

- Нова Србија нема само најлепше име на политичкој сцени Србије, већ и визију заиста НОВЕ СРБИЈЕ засноване на традиционалним вредностима које су архетипски део српског хришћанског бића. Национална припадност нам је од Бога дата, али уз њу и обавеза да се према ближњем свом односимо као према себи самом, без обзира на то које вере, националности, расе, пола, социјалног статуса тај ближњи био.
  Модернијим речником изражено, Нова Србија сматра да се степен демократичности друштва мери односом према мањинама и могућностима које су им дате за остваривање грађанских права. Да није реч о празној реторици, види се и по томе што ће посланици Нове Србије у овом парламенту подржати и овај амандман 19 на члан 3. став 1. који су поднели народни посланици Габор Лоди, Тамаш Тот и Нандор Мараци. Не само то, посланици Нове Србије подржаће и амандман 22, који тек следи, а који су на члан 3. став 1. овог предлога закона поднеле колеге Ласло Варга, Балинт Пастор, Елвира Ковач и Арпад Фремонд.
  Сада мало више о правима угрожених мањина. Заменик шефа Посланичке групе Нова Србија господин Мирослав Маркићевић је већ споменуо да је данас Међународни дан права особа са инвалидитетом и затражио информацију о судбини амандмана Нове Србије, који је током претходне расправе о ребалансу буџета усвојен, а предвиђа 12 милиона за спортске терене намењене особама са инвалидитетом. Лепо је да се данас, 3. децембра, сетимо својих ближњих са инвалидитетом, али недовољно да се само тог дана они спомињу, спроводе разне акције, подели некаква једнократна хуманитарна помоћ, а онда све заборави. Не само да се заборави, већ се настави са дискриминацијом ових људи који су често изложени психофизичком насиљу, тако да му ингноранција још дође као јединица толеранције.
  Форум младих са инвалидитетом, као и Удружење слепих и слабовидих, који су данас имали окупљање у 12:00 часова на Ади Циганлији, са намером да покрену пројекат који треба Аду Циганлију да учини доступном за особе са инвалидитетом, су, у оквиру пројекта "Четири корака“, као први корак спровели истраживање у Новом Саду, Београду, Крагујевцу и Нишу. Резултати истраживања су указали на висок степен дискриминације особа са инвалидитетом, иако постоји позитивна законска регулатива.
  Наиме, прошла Влада премијера Војислава Коштунице је донела законодавни оквир који је Европска комисија прогласила одличним. Србија, дакле, има добре законе, али је проблем њихове имплементације. Проблем је и спровођење три следећа корака након истраживања, а то је приближавање ставова у сарадњи са представницима локалне самоуправе, отварање саветовалишта, пружање правне помоћи и мониторинг на крају. Ако већ јесмо, захваљујући активности претходне владе, остварили добар законски оквир, овој влади остаје да законе примени и усклади своје активности са активностима невладиног сектора у овој области.
  Позитиван пример је, рецимо, организација Сајма запошљавања особа са инвалидитетом, јер је само у српској престоници евидентирано 5.073 незапослене особе са инвалидитетом. Данас је тај Сајам запошљавања организован у просторијама општине Врачар од 12:00 до 16:00 часова, у сарадњи са Филијалом "Београд“ Националне службе запошљавања. Иначе, ово је једанаести сајам од почетка године, на који ће доћи 20 послодаваца заинтересованих да ангажују особе са инвалидитетом за разне профиле занимања и степена стручне спреме. Ефекти сајмова су добри, на шта указује податак да се 17,7% посетилаца, који су циљано позвани на сајмове - запосли.
  То је 2214 Београђана. Међутим, оно што је неопходно и што тек треба урадити је да се овакви сајмови и сличне активности организују широм Србије, јер и по питању права особа са инвалидитетом не постоји равномерни регионални развој. Иако је далеко од сјајног, ситуација у Београду је нешто боља него унутар Србије, где нема ни адекватних прилаза и рампи ни приступачних ивичњака, а срамно је да у 21. веку још говоримо о потреби за приступачним ивичњацима. Опет, законски оквир је добар и постоји адекватан Закон о планирању и изградњи, често се не примењује.
  Осим проблема са запошљавањем, особе са инвалидитетом имају проблем са дискриминацијом у области образовања, пре свега, зато што нема импулзивног образовања. Када смо већ код дискриминације оних који су различити, морам да скренем пажњу и на проблем образовања деце са дислексијом и дисграфијом. На то ме обавезује и телеграм који сам добила из Лесковца од мајке једног дислексичног детета која нам се просто обраћа с молбом да преиспитамо шта се заправо у школским срединама и у предшколским ради на плану образовања деце оболеле од дислексије која проживљавају разне врсте тортуре. Намерно нећу прочитати име ове жене. Оно што је врло битно знати, за грађане, дислексија је премештање редоследа слова, па рецимо дете уместо "ласта“ чита "талас“ или замењује слова, па "беба“ испадне "деда“. Дисграфија је проблем са савлађивањем вештине писања, тако да се често редослед слова у речи замени, пишу се две или више речи заједно или замењују вокали. Рукопис ове деце је јако неуредан и неразумљив. Што је најгоре, децу која избегавају да читају и пишу или не желе да читају наглас пред друговима из разреда, врло често родитељи проглашавају лењом и безобразном, уз драстично кажњавање, а без идеје да се ради о проблему. Стручњаци процењују да чак четвртина деце у београдским основним школама има различите типове тешкоћа у читању и писању. Поред нормалне интелигенције, а која је често и натпросечна код дислексичне деце, проблеми најчешће настају у разумевању језика. Дете је спремно за школу, прошло је психолошко тестирање, добро види, чује, а није утврђено да има проблема са разумевањем језика, јер нема таквих прегледа. Високо интелигентна деца на почетку школовања ове проблеме некако могу и да прикрију на рачун интелигенције, а када дођу до старијих разреда, до петог, шестог разреда основне школе, почињу озбиљне тешкоће. У успутној тортури од стране учитеља, наставника, родитеља и вршњака и да не говоримо. Оно што не треба да заборавимо је да је процена да чак 700 хиљада људи у Србији пати од дислексије.
  Само да се вратим на почетак, Међународни дан права особа са инвалидитетом треба да буде само повод да се озбиљно усмеримо на решавање проблема људи који живе поред нас и са нама, а налазе се у ситуацији озбиљне угрожености. Степен демократичности друштва, као што сам рекла на почетку, мери се односом према угроженим мањинама, а степен људскости свакако изражава оно што немоћ, проблем, тешкоћа или бол нашег ближњег изазивају у нама. Да парафразирам Патријарха српског господина Павла - будимо људи иако смо политичари.
 

  Информативна служба НС