ИНТЕРВЈУ::: 06.10.2007. ПРЕДСЕДНИК НОВЕ СРБИЈЕ И МИНИСТАР ЗА ИНФРАСТРУКТУРУ ВЕЛИМИР ИЛИЋ ПОРОДИЧНО

Интервју за престижни недељник ''Глорија''

  Док се прилази насељу Атеница у предграђу Чачка, лепотом и величином пажњу привлачи кућа Велимира Илића, министра за инфраструктуру у Влади Србије. Изграђена је у традиционалном моравском стилу с много дрвета и камена, на површини од четири стотине тридесет квадрата, а великом окућницом доминирају помоћни објекти и уредно подшишани травњаци окружени цвећем богатог колорита. Иако је могао да се, као већина државних функционера, пресели у Београд, остао је привржен Чачку и Шумадији. Сваког дана после завршетка пословних обавеза враћа се кући, где у друштву супруге Горице, кћерке Наталије и сина Јована, регенерише снагу, брчкајући се у затвореном базену импозантних димензија.
- Ми потичемо из једне од најстаријих кућа у овом региону. Читаво ово имање, и још даље, до места где је данас спортска хала, припадало је мом деди Велимиру, по коме сам, као прво мушко дете, добио име. Наравно, добар део је одузет после Другог светског рата, јер је деда проглашен за народног непријатеља, због чега сам касније имао проблема у школи.
  Смисао за градитељство Илић је наследио од деде, који је градио путеве још у време Краљевине Србије.
- Овај стари пут Чачак-Краљево, на коме се налази и Атеница, правио је мој деда. Био је велики предузимач, и с краљем је склапао уговоре. Чувао сам писмо у коме обавештава краља како је напокон насред дворишта ископао бунар дубок осамнаест метара, и да је коначно постао прави домаћин. И ја сам годинама имао грађевинску фирму.
  Иако, због велике површине коју заузима, оставља утисак раскоши, дом министра инфраструктуре пронашао је баланс између луксуза и функционалности. Израђен у духу традиционалне српске архитектуре, по карактеру конципиран као вила, задовољава све потребе четворочлане породице, остављајћи сваком довољно простора за интиму.
- Баба и деда су имали четрдесет пет унучића. Пошто живим у старом дворишту, некако је то одувек било и остало место породичних окупљања. У овој старој згради живели су моји преци, и у њој су рођене три генерације Илића. Наследио сам је од оца Сретена и остао овде да чувам традицију матичне куће, у коју сви долазе.
  На капији је увек гужва. Пријатељи и рођаци једнако као и потпуни незнанци долазе код бившег градоначелника Чачка да пронађу лек за своју муку или да потраже савет. Улога незваничног локалног омбудсмана подразумева суочавање с различитим случајевима, од арбитрирања у комшијским размирицама, до решавања комуналних проблема.
- Ево, видите, колико људи долази. Они некако моју кућу сматрају за своју, без обзира на то што сам сада и министар. Дођу када имају неки проблем, када им нешто треба. Једноставно позвоне и уђу. Тако је нон-стоп. Не можете да им објасните како некада и ви имате својих обавеза. Долазе и када ми је слава Свети Никола, тад имам пуну кућу гостију. А када је нешто важно, бану и у један по поноћи. Јер, они знају да су им моја врата увек отворена. Ту непосредност, тај стални контакт људи никада не заборављају.
  Кућа је под сталним видео-надзором. Док на плазма екрану у дневној соби промичу кадрови капије и људи који долазе, Вељина супруга Горица брине да свака ситница у дому буде на свом месту. Поред кожне гарнитуре стоји и повећа колекција ракије, првенствено шљивовице, љуте и препеченице у разноврсно дизајнираној амбалажи, а пажњу привлачи флаша од осамнаест литара клековаче.
- Сви који ме не познају мисле да сам алкохоличар, Шта се заправо дешава? Одемо да отворимо пут у неком месту. Сељак ме, по старом српском обичају, сачека са погачом и флашом ракије. И ако не узмете парче погаче и чашу ракије, тог човека сте понизили, омаловажили, увредили. Мене одмах сликају и као главну вест објаве - министар попио. А ја годишње попијем свега неколико пива. Иако се бавим производњом шљивовице, често и не пробам ракију коју испечем. Посвећен сам спорту, сваки дан тренирам најмање два сата. Без обзира на то када дођем кући, поподне или у два после поноћи, обавезно неко време пливам и сат проводим у теретани. Дешава се, када изађем негде, да ми сугеришу: Јао, мање пијте, незгодно је, знате, прича се. Недавно сам био у лесковачком крају и један домаћин је инсистирао да пробам ајвар који је спремила његова жена. И верујте, после сам гледао на сајтовима, нигде ни реченице о путу, али је свуда изашла слика како једем ајвар. Па то је сасвим нормално, зашто да не пробам најбољи ајвар из тог краја?
  Познат по понашању атипичном за политичара, јер увек каже оно што мисли, министар за инфраструктуру лако улази у дуеле са опонентима.
- Ретко када преспавам у престоници. Имам пуно обавеза код куће. Десетогодишњи Јован ми је толико привржен да ме, чим почне да се смркава, зове и пита када стижем, како бих се укључио у његове активности. Наталија је завршила прву годину на Саобраћајном факултету. Имам и три кћерке из претходног брака, Мају, Ивану и Дијану. Ивана, рецимо, живи у Београду, удата је и има два сина, тако да често свратим да је обиђем. Окружен унуцима, осећам се као код своје куће. Њен муж иначе ради у Влади Србије, само што припада другој политичкој опцији, странци Г17, тако да и у породици имам политичке разговоре.
  Супругу Горицу, која му је велики ослонац, Веља је упознао случајно, осамдесетих година, у време док се интензивно бавио приватним бизнисом.
- Радио сам објекте у њеном комшилуку, у Љубићу, па смо се тако упознали. То је било пре двадесет две године. Онда смо отишли у Црну Гору, јер сам тамо радио, и у Котору нам се родила Наталија.
  Незаобилазна тема у дому Илићевих дуго времена је било питање наследника, односно рођења мушког детета. Долазак на свет сина Јована прослављен је громогласно.
- Када сам добио четврту кћерку, покојни отац се забринуо. Према породичном договору, остао сам на старом огњишту, а тата није желео да касније зетови наследе то имање. Тада ми је рекао: Ко ће да нам сачува оњиште? Зато је Јованово рођење била највећа радост за све нас. Славље је трајало данима. Огњиште је сачувано, традиција, слава, презиме. И то ми много значи.
  Када је реч о уређивању дома, Веља признаје да то препушта супрузи. Он је посвећен помало необичном породичном хобију.
- Гоца све ради, док ја набављам неопходне ствари за функционисање домаћинства. Али Илићи имају хоби - сами правимо куће. Ону другу у дворишту градио сам сам. Отац ми је био болестан и, желећи да га забавим и да му скренем мисли, почео сам да правим зграду од дрвета и камена. Данима сам то радио преко лета. То је мени забава. Једноставно волим тај такозвани моравски тип куће. У истом стилу сам направио и ону на имању које сам наследио од родитеља. Не волим да летујем на мору. И без обзира на то што у свакој кући имам и струју и грејање на гас, просто обожавам камине. Већ сам спремио више метара дрва, јер ме пуцкетање ватре опушта и смирује.

 У велелепном покривеном базену, смештеном тик уз кућу, министар и лидер Нове Србије опушта душу и тело. Луксузно сређен објекат представља омиљено место за породично дружење. Осим релаксације, Веља поред базена одржава и састанке с родбином и најближим сарадницима, нарочито у вечерњим сатима.
- У базену сам кад год сам слободан. Имао сам тешку саобраћајну несрећу и рехабилитација се није одвијала жељеним током. Тада ми је доктор, уједно и пријатељ, објаснио да ћу само ако много времена проводим у води моћи потпуно да се опоравим. Зато сам направио зимски базен и сваки слободни минут проводим у њему. Вода ми је помогла, више немам никаквих проблема. Иначе, уређивао сам га тако да се у сваком тренутку осећам лепо. У његовом склопу налазе се свлачионица и сто за масажу.
  Породични мезимац Јован, љубав према води наследио је од оца. Али, уместо да вежба краул или прсни стил, Илић јуниор у затвореном базену тренира кајак, јер је довољно простран да му омогући услове за напредовање у том спорту.
  На инсистирање домаћина седамо у кола и одлазимо петнаестак километара даље, у Качулице. Успут свараћамо у једну кафану, на домаћи сир, паприке у павлаци и врхунски роштиљ. Веља нас потом довози на имање које је недавно наследио, и где, каже, пуни батерије. На овом месту, на планини Јелици, на око шесто метара надморске висине, одакле пуца поглед све до Крагујевца и Трстеника, Илић зида болницу. Недалеко одате саградио је и мању фарму оваца а, како признаје, боравак са овим животињама смирује га једнако као и онај у базену.
- Прелепо је када се около размиле јагњад. И верујте, престао сам да једем јагњетину. Толико сам их заволео, да не могу више залогај у уста да ставим. Када се одмарам, волим да одем на ливаду, седнем и посматрам их док се играју.
  Осим што му је ослонац и подршка, министру за инфраструктуру у породици све почиње, и у њој се све завршава.
- Желео сам да својој деци обезбедим нормалан живот. Мислим да сам у томе успео. Имам дванаест чланова, читав тим, рачунајући два зета и троје унучади.